Апелациони суд у Нишу, пресудом Гж1 1601/2018 од 17.01.2019. године, одбио је као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Основног суда у Лесковцу П1 574/2017 од 14.03.2017. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, као посебну, због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је на основу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14 и 87/18), оценио да ревизија тужиоца није изузетно дозвољена.

Из образложења побијане другостепене пресуде између осталог произилази, да у конкретној ситуацији није могуће применити корективно правило из одредбе члана 8. став 2. Закона о раду, по коме општим актом, могу да се утврде већа права и повољнији услови од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису уређена законом, осим ако законом није другачије одређено, јер управо је законом утврђено да су предметне накнаде у периоду на који се односи тужбени захтев садржане и исплаћиване кроз коефицијент, тако да је првостепени суд правилно одбио тужбени захтев тужиоца за накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Према томе, у овој парници из радног односа нису испуњени законски услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца, као изузетно дозвољеној ревизији, на основу одредбе члана 404. став 1. ЗПП, с обзиром на то да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и потребе новог тумачења права.

Врховни касациони суд је испитао и дозвољеност ревизије у границама својих овлашћења на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, а у вези члана 413. ЗПП и утврдио да ревизија тужиоца није дозвољена.

Тужба је поднета 27.07.2017. године. У уводу првостепене пресуде је наведена вредност предмета спора у износу од 244.891,00 динара.

Одредбом члана 441. ЗПП је прописано, да, ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

У споровима ради новчаног потраживања из радног односа, ревизија је дозвољена под истим условима, као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, је прописано, да, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде, у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиоца ради исплате на име мање исплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде за топли оброк, као главних захтева (у конкретној ситуацији тужбени захтев ради обрачуна и уплате доприноса не чини главни захтев), очигледно не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије у динарској противвредности од 40.000 евра, то ревизије тужиоца није дозвољена на основу цитиране одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу чл. 404. и 413. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић