.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 2838/2019
03.10.2019. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бисерке Живановић, председника већа, Споменке Зарић, Божидара Вујичића, Весне Поповић и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Дејан Крстић, адвокат из ..., против тужених ББ, са седиштем у ..., чији је пуномоћник Весна Станимировић, адвокат из ... и ВВ, са седиштем у ..., чији је пуномоћник Борис Богдановић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизијама тужених изјављеним против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 741/19 од 16.05.2019. године, у седници одржаној 03.10.2019. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизијама тужених изјављеним против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 741/19 од 16.05.2019. године, као изузетно дозвољеним.
ОДБАЦУЈУ СЕ као недозвољене ревизије тужених изјављене против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 741/19 од 16.05.2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Новом Саду П1 443/2017 од 09.11.2018. године, исправљена решењем тог суда од 29.11.2018. године, одбијен је приговор стварне ненадлежности и усвојен је тужбени захтев, обавезани тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове за исхрану и регрес за коришћење годишњег одмора, са законском затезном каматом, за период од маја 2014. године до 31.08.2015. године, како је изреком наведено. Обавезани су тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 74.230,00 динара, са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.
Апелациони суд у Новом Саду је пресудом Гж1 741/19 од 16.05.2019. године, одбио жалбе тужених и потврдио првостепену пресуду.
Против правноснажне пресудe донете у другом степену тужени су благовремено изјавили ревизије, због погрешне примене материјалног права позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.
По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужених као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11, 55/14), а којом је прописано да се посебна ревизија може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије, Врховни касациони суд цени у већу од пет судија, како је прописано ставом 2. наведене законске одредбе.
Побијана другостепена пресуда донета је у складу са правним схватањем Врховног касационог суда о правним питањима на која се ревизијама тужених указује, а тичу се, у суштини, права запослених на исплату топлог оброка и регреса и одговорности послодавца претходника и следбеника када је дошло до промене послодаваца, услед статусних промена. Наиме, схватање Врховног касационог суда о правним питањима на која се ревизијама тужених указује изражено је у више одлука Врховног касационог суда.
Запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора. Ово право запослених произилази из члана 118. став 1. тачка 5. и 6. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 са изменама и допунама), док се висина ових трошкова ближе регулише општим актима послодавца. У ситуацији када послодавац ово право запослених не искаже у платној листи запослених, како је прописано чланом 105. став 1. и чланом 121. став 1. Закона о раду, терет доказивања да је запосленима исплаћена накнада ових трошкова, је на послодавцу, у конкретном случају на туженима.
Солидарна одговорност тужених за права и обавезе запослених које су предмет тужбеног захтева, за период након извршених статусних промена, произлази из чињенице да са тужиоцем није закључен нови уговор о раду, већ је закључен анекс уговора о раду, према коме тужилац као запослени наставља радни однос са послодавцем следбеником, који преузима не само права, већ и обавезе послодавца претходника, које су настале из закљученог уговора о раду и радног односа. Будући да је тужилац, како је нижестепеним пресудама утврђенo, био запослен код првотуженог до 31.08.2015. године, то су тужени у том периоду солидарно одговорни за права и обавезе запослених, а након тог периода, односно почев од 01.09.2015. године за права и обавезе запослених одговара друготужени у овој парници, као нови послодавац са којим је тужилац закључио анекс уговора о раду 01.09.2015. године.
Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизија у смислу члана 410. став 2, у вези члана 413. ЗПП и утврдио да ревизије тужених нису дозвољене.
Тужбом поднетом 07.06.2017. године, тужилац је тражио исплату трошкова на име исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у износу од 64.000,00 динара. Поднеском од 16.04.2018. године тужилац је преиначио тужбу и затражио предметну накнаду у износу од 168.518,26 динара, колико износи и вредност предмета спора која се ревизијама побија.
У споровима ради новчаног потраживања из радног односа, ревизија је дозвољена под истим условима као и у имовинско-правним споровима који се односе на новчано потраживање.
Према новелираном члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
С обзиром да вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то ревизије тужених нису дозвољене.
Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, применом члана 404. став 2. и члана 413. ЗПП.
Председник већа - судија
Бисерка Живановић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
