Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на ревизију тужиље, захтевајући накнаду за трошкове њеног састава.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП (''Службени гласник РС'' 72/11, 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а ревизијски навод да је учињена и битна повреда из тачке 12. цитиране законске одредбе је без утицаја, јер ова повреда не може бити ревизијски разлог на основу члана 407. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код тужене засновала радни однос на одређено време почев од 21.09.2009. године, ради замене привремено одсутног радника (до повратка), а потом је засновала радни однос на одређено време Уговором о раду од 21.12.2009. године (ради стицања услова за полагање испита за лиценцу), а најдуже до 21.12.2011. године, када јој је истицао приправнички стаж. Након истека приправничног стажа остала је да ради у вртићу захваљујући петицији родитеља. Затим је са туженим закључила више сукцесивних уговора о раду на одређено време (у трајању од два месеца). Последњи закључен уговор о раду на одређено време закључен је 15.06.2012. године. Решењем тужене од 03.07.2012. године, радни однос тужиље је престао због истека рока на који је заснован, после искоришћеног годишњег одмора ( у трајању од 12 дана), са даном 03.07.2012. године, а након тога је поднела тужбу у овој парници ради поништаја овог отказног решења као незаконитог. Пресудом Апелационог суда Гж1 4361/15 од 12.08.2015. године, поништено је решење од 03.07.2012.године, о отказу уговора о раду.

Код овако утврђеног чињеничног стања правилно је другостепени суд применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиље за утврђење преображаја радног односа.

На положај и права запослених у предшколским установама примарно се примењује Закон о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, број 72/09 ... 52/11) док се у погледу питања које тим посебним прописом нису регулисана, супсидијарно примењује Закон о раду као матични закон у области рада (члан 2. став 2. Закона о раду).

Нису основани ревизијски наводи да је радни однос тужиље прерастао из радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време по Закону о раду. Заснивање, постојање и престанак радног односа у установама предшколског, основног и средњег образовања и васпитања, регулише посебан закон – Закон о основама система образовања и васпитања, а не Закон о раду. Због тога се и на овај случај примењује Закон о основама система образовања и васпитања као lex specialis. По овом закону који је био на снази у време доношења решења о престанку радног односа (''Службени гласник РС'' 72/09), у члану 132. став 9. прописано је да радни однос на одређено време не може да прерасте у радни однос на неодређено време.

С обзиром на то да је посебним законом (посебна правила искључују општа) прописано да радни однос који је заснован на одређено време не може прерасти у радни однос на неодређено време, правилно је такав захтев одбијен.

Супротно наводима ревизије, а имајући у виду да је могућност преображаја радног односа изричито искључена чланом 132. став 9. Закона о основама система образовања и васпитања, неоснован је и захтев тужиље за враћање на рад и распоређивање у смислу члана 191. став 1. Закона о раду.

Одлука о трошковима поступка донета је на основу члана 154. став 1. ЗПП а трошкови одговора на ревизију нису били потребни ради вођења парнице.

Како се осталим наводима ревизије не доводи у сумњу правилност побијене пресуде, Врховни касациони суд је на основу члана 414. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Предраг Трифуновић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић