У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се одређено не указује да је у поступку пред другостепеним судом дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба овог закона, па нема ни повреде из члана 374. став 1. ЗПП. Наводи ревизије да је другостепени суд учинио битну повреду поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП нису од значаја, јер ова повреда поступка није предвиђена чланом 407. став 1 ЗПП као ревизијски разлог.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била код туженог у радном односу на неодређено време на пословима „...“ у Сектору за ..., на основу закљученог уговора о раду бр. 42 од 21.07.2012. године. Решењем туженог бр. 42/15 од 17.08.2015. године тужиљи је отказан уговор о раду због губитка здравствене способности за рад на наведеним пословима, те немогућности да јој се обезбеди обављање других послова према преосталој радној способности. Истим решењем утврђено је да се тужиљи уговор о раду отказује закључно са 21.08.2015. године, са којим даном јој је код туженог престао радни однос и да тужиља има право на отпремнину у складу са чланом 158. став 2. и чланом 159. Закона о раду, у укупном износу од 73.991,47 динара, коју ће јој тужени исплатити најкасније до дана престанка радног односа. Решење о отказу уговора о раду донето је на основу лекарског извештаја број ... од 11.08.2015. године, издатог од стране Одељења медицине рада Дома здравља „др Верољуб Цакић“ из Мајданпека, у коме је поред осталог наведено да тужиљу треба ослободити тешких физичких послова – дизања терета, дугог стајања и дугог ходања, при чему тужиља у оквиру свог посла може радити за машином, односно процес ... .

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је примењено материјално право када је усвојен тужбени захтев јер нису испуњени услови за отказ уговора о раду на основу 179. став 5. тачка 1 у вези члана 81. став 2, члана 101. и члана 102. став 2 Закона о раду.

Одредбом члана 81. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005 ... 75/2014), прописано је да запослени са здравственим сметњама, утврђеним од стране надлежног здравственог органа у складу са законом, не може да обавља послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања и последице опасне по његову околину. Према члану 101. истог закона, запосленом – особи са инвалидитетом и запосленом из члана 81. став 2. овог закона, послодавац је дужан да обезбеди обављање послова према радној способности, у складу са законом. Сходно члану чл. 102. Закона о раду, послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који одбије да прихвати посао у смислу члана 101 овог закона, а ако послодавац не може запосленом да обезбеди одговарајући посао у смислу члана 101. овог закона, запослени се сматра вишком у смислу члана 179. став 5. тачка 1. наведеног закона (наведена законска одредба прописује могућност престанка радног односа запосленом ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла).

Из наведених законских одредби произилази да је послодавац дужан да запосленом код кога су утврђене здравствене сметње због којих не може да обавља послове које је до тада обављао и запосленом - особи са инвалидитетом, пре свега обезбеди обављање послова према преосталој радној способности. Уколико запослени одбије премештај на послове према преосталој радној способности, послодавац може да му откаже уговор о раду. Са друге стране, ако послодавац не може запосленом да обезбеди одговарајући посао, односно обављање послова према радној способности, запослени се сматра „технолошким вишком“, те му радни однос престаје уз исплату отпремнине. Међутим, послодавац претходно мора да има процену радне способности запосленог дату од стране надлежног здравственог органа у законито спроведеном поступку.

По становишту Врховног касационог суда, правилан је закључак нижестепених судова да у конкретној правној ствари здравствено стање тужиље и њена радна способност нису утврђени од стране надлежног органа, у складу са чланом 8. и чланом 9. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС“ бр. 36/2009 и 32/2013), којима је начелно уређена процена радне способности, као и са одредбама Првилника о ближем начину, трошковима и критеријумима за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС“ бр.26/2010 и 97/2013), којима је уређен ближи начин, трошкови и критеријуми за процену радне способности и могућности запослења и одржања запослења. Из поменутих одредби наведеног закона произилази да се захтев за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења подноси надлежној организационој јединици Националне службе за запошљавање према пребивалишту лица које подноси захтев (може га поднети и незапослено лице али и лице које се већ налази у радном односу, уколико је дошло до одређених промена у здравственом стању које би могле да утичу на радну способност запосленог). Надлежна организација за послове запошљавања доноси решење о процењеној радној способности и могућности запослења или одржања запослења, на основу налаза, мишљења и оцене органа вештачења – инвалидске комисије Републичког фонда за пенизјско и инвалидско осигурање.

С обзиром да процена радне способности тужиље није извршена на изложени начин, оспорено решење је незаконито. Правилно је усвојен и захтев тужиље за враћање на рад код туженог, с обзиром да ово право припада запосленом у случају када суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконикто опрестао радни однос, сходно члану 191. став 1. Закона о раду.

Ревизијски наводи туженог да су нижестепени судови погрешно применили материјално право и да у конкретном случају нема места примени наведених законских и подзаконских прописа јер ниједним доказом није утврђено да је тужиља особа са инвалидитетом, нити да јој је утврђен тај статус или да би по закону требало да буде утврђен, оцењени су неоснованим. Наиме, одредбом члана 4. став 1. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом прописано је да права утврђена овим законом остварује особа са инвалидитетом која има утврђен статус особе са инвалидитетом, а ставом 2. тачка 6. истог члана, да статус особе са инвалидитетом има лице коме се у складу са овим законом процени радна способност, сагласно којој има могућност запослења или одржања запослења, односно радног ангажовања. Према томе, тужиљи је као запосленом лицу, ради одржања запослења односно радног ангажовања, морала бити извршена процена радне способности у складу са наведеним одредбама материјалног права, због чега тужени није могао законито да јој откаже уговор о раду само на основу лекарског извештаја издатог од стране Одељења медицине рада Дома здравља „др Верољуб Цакић“ из Мајданпека.

Цењени су и остали наводи туженог у ревизији, али су без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари.

На основу члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић