Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Божидара Вујичића, др Илије Зиндовића, Бранислава Босиљковића и Зоране Делибашић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Сима Кнежевић, адвокат из ..., против тужених ББ, чији је пуномоћник Весна Станимировић, адвокат из ...и ВВ, чији је пуномоћник Борис Богдановић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизијама тужених изјављеним против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 541/19 од 20.05.2019. године, у седници одржаној 06.11.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизијама тужених које су изјављене против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 541/19 од 20.05.2019. године, као изузетно дозвољеним.

ОДБАЦУЈУ СЕ као недозвољене ревизије тужених изјављене против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 541/19 од 20.05.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Саду П1 1620/18 од 18.12.2018. године, усвојен је тужбени захтев и обавезани тужени да тужиоцу за период од 01.07.2015. године до 31.08.2015. године, солидарно плате по основу накнаде трошкова за исхрану у току рада 14.416,25 динара, као и затезну камату на износ главнице од 10.662,66 динара, од 14.08.2018. године до исплате и по основу накнаде трошкова регреса за коришћење годишњег одмора за исти период 4.805,43 динара, као и затезну камату на износ главнице од 3.554,22 динара од 14.08.2018. године до исплате. Обавезан је тужени ВВ да тужиоцу за период од 01.09.2015. године до 01.03.2018. године плати по основу накнаде трошкова за исхрану у току рада 164.094,58 динара, као и затезну камату на износ главнице од 137.909,26 динара од 14.08.2018. године до исплате и по основу накнаде трошкова регреса за коришћење годишњег одмора за исти период 63.366,79 динара, као и затезну камату на износ главнице од 53.313,30 динара од 14.08.2018. године до исплате. Обавезани су тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове парничног поступка од 57.468,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 541/19 од 20.05.2019. године, године, одбијене су жалбе тужених и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1 1620/18 од 18.12.2018. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени су изјавили посебне ревизије због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизијама одлучи у смислу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о изузетној дозвољености ревизија на основу члана 404. став 2. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11, 55/14), Врховни касациони суд је нашао да разлози за одлучивање о ревизијама нису основани.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Правноснажном пресудом одлучено је о исплати накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, тако што су за период од 01.07.2015. године до 31.08.2015. године тужени солидарно обавезани да тужиоцу плате ова потраживања из радног односа. Тужени ВВ је новонастало привредно друштво од матичног привредног друштва ББ код којег је тужилац био у радном односу, па како је тужилац сада у радном односу код туженог ВВ овај тужени је у обавези да плати неисплаћену накнаду за утужени период.

Побијана одлука је донета у складу са правним схватањем Врховног касационог суда о постојању пасивне легитимације туженог ВВ и његовој солидарној обавези са туженим ББ за исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у периоду од 01.07.2015. године до 31.08.2015. године. Стога у овом предмету нема потребе за новим тумачењем права, као ни потребе за разматрањем правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потребе за уједначавањем судске праксе.

Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености обе ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизије нису дозвољене.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате накнаде за исхрану у току рада и накнаде за регрес за коришћење годишњег одмора поднета је 15.08.2018. године, а вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде за туженог ББ је 19.221,68 динара, а за туженог ВВ је 246.683,05 динара.

Имајући у виду да је реч о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, а вредност побијаног дела правноснажне пресуде за сваког туженог појединачно не прелази законски цензус за изјављивање ревизије од 40.000 евра у динарској противвредности на дан подношења тужбе, то ревизије нису дозвољене.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић