Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 679/2025
24.04.2025. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Драгане Маринковић, председника већа, Зорице Булајић, Ирене Вуковић, Јелице Бојанић Керкез и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Александар Куљак, адвокат из ..., против туженог Јавног комуналног предузећа „Hаmmeum“, Прокупље, у ликвидацији, чији је заступник Градски правобранилац Града Прокупља, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2332/24 од 04.10.2024. године, у седници одржаној 24.04.2025. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против потврђујућег дела пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2332/24 од 04.10.2024. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против потврђујућег дела пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2332/24 од 04.10.2024. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Прокупљу П1 330/21 од 26.04.2024. године, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени да тужиоцу на име солидарне помоћи исплати износ од 41.800,00 динара са законском затезном каматом од 01.01.2021. године. Одбијен је, као неоснован тужбени захтев који се односи на исплату разлике мање исплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за период од 01.10.2018. године до 31.12.2020. године у појединачним новчаним износима са законском затезном каматом од доспелости до исплате, као у садржини тог става. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 95.640,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2332/24 од 04.10.2024. године, ставом првим изреке, потврђена је првостепена пресуда у делу става првог изреке у односу на одлуку о потраживању накнаде за регрес, а жалба тужиоца у том делу одбијена, као неоснована. Ставом другим изреке, првостепена пресуда је укинута у преосталом делу става првог изреке и ставу другом изреке и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију побијајући је у потврђујућем делу, због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП.

Предмет тражене правне заштите је исплата мање исплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора, а правноснажном пресудом је утврђено да тужбени захтев није основан. О овом праву тужиоца, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, па у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Tужилац није уз ревизију доставио пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања. Поред тога, битна повреда одредаба парничног поступка, на коју ревизија указује, није разлог за посебну ревизију, чија је дозвољеност условљена испуњењем услова прописаних у члану 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Како на основу изнетог произлази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.