У погледу околности под којима је дошло до наведених повреда дисциплине суд је поклонио веру исказу тужиоца који је саслушан као странка и изјавио да је критичном приликом, када му се ГГ обратио, имао утисак да је под дејством алкохола, због његовог израза лица, због чега је решио да о догађају обавести сменовођу. Како сменовођу није нашао, обратио се шефу ДД који га је упутио да се јави службенику обезбеђења. Приликом пријављивања тужилац је тражио да остане анониман. Код туженог је извршено алкотестирање свих запослених и утврђено да ГГ није био под дејством алкохола и сачињен је записник. Даље, према Правилнику о радном времену и евиденцији обављања рада код туженог, мимо паузе, запослени приликом сваког напуштања радног места имају обавезу да се јаве сменовођи односно заменику. Међутим, према установљеној пракси код туженог, када радници напуштају радно место само ради потребе одласка у тоалет и сл. (то подразумева одсуство са радног места на краће време), запослени се не пријављује јер се такве околности не би могле испратити (одсуствовање тужиоца са радног места ради конзумирања воде и пријављивања случаја о сукобу са ГГ).

Код таквог чињеничног стања, правилно је примењено материјално право када је тужбени захтев усвојен и када је поништено решење о отказу јер се нису стекли услови за престанак радног односа на иницијативу послодавца због повреде радне обавезе учињене кривицом запосленог из члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду.

При просуђивању да ли је радник који је повреде проузроковао крив или не (да ли понашао онако како је требало) води се рачунао редовном току ствари и о томе шта се од разумног и пажљивог човека могло очекивати у датим околностима.

Имајући у виду све околности, као и чињеницу да се у ревизији не може оспоравати учињено чињенично стање и побијати слободно судијско уверење у погледу веродостојности исказа тужиоца, може се закључити да критичном приликом тужилац није имао намеру да запосленог ГГ срамоти, увреди, односно повреди његово достојанство и да га понизи пред другим запосленима тиме што га је пријавио надлежној служби (да је алкохолисан).

Наиме, околност да тужилац није проносио информацију да мисли да је ГГ алкохолисан, већ је тражио да остане анониман, указује да тужилац није имао намеру да срамоти било кога од запослених, која би намера била санкционисана отказом уговора о раду.

У ситуацији када је утврђена пракса код туженог, према којој запослени може (ради конзумирања воде) да одсуствује са радног места на краће време, основано се може закључити да запослени критичном приликом није учинио повреду радне обавезе из члана 6. Правилника о радном времену и евиденцији.

Имајући у виду наведено, правилно је становиште нижестепених судова да тужени није доказао да је тужилац својим поступањем извршио повреду радне дисциплине (на њему је лежао терет доказивања).

Како се у поступку поводом ревизије расправљају правна, а не и чињенична питања, предмет оцене ревизијског суда нису били наводи у ревизији у којима се оспорава оцена доказа и утврђено чињенично стање јер то није дозвољено на основу члана 407. став 1. тачка 2) Закона о парничном поступку.

На основу члана 414. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић