Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у границама прописаним чланом 408. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 10/23), у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ број 10/23) Врховни суд је оценио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је радила у малопродајном објекту туженог у ... у периоду од 26.04.2018. године до 10.06.2018. године на помоћним пословима продаје. Тужени са тужиљом није закључио уговор о раду већ ју је ангажовао преко Студентско омладинске задруге „D NEW STAR“ са којом је имао закључен уговор у складу са чланом 3. Закона о задругама. Накнада за обављани рад код туженог тужиљи је исплаћена преко Студентско омладинске задруге „D NEW STAR“ на основу упута који су потписали представник туженог и представник задруге. Према уговору који је 01.01.2015. године закључио тужени са наведеном задругом, задруга се обавезала да обезбеди извршење свих задругарских повремених и привремених послова који се обављају код послодавца као и исплату за све задругаре који су ангажовани на тим пословима и да за обављање послова својим задругарима изда појединачни уговор а упут који је оверен од стране послодавца постаје фактура и саставни део уговора односно групни уговор – упут за ангажовање већег броја задругара на истим пословима. Тужиља је дала отказ туженом и престала да ради 10.06.2018. године а пресудом због пропуштања П1 75/21 од 11.08.2021. године утврђено је да је ништав уговор о привременим и повременим пословима од 26.04.2018. године који је закључен између тужиље и у тој парници тужене Студентско омладинске задруге „D NEW STAR“. Тужиља је код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пријављена на осигурање 26.04.2018. године а 10.06.2018. године одјављена са осигурања.

Наведено чињенично стање другостепени суд је утврдио након одржане расправе и оцене изведених доказа на основу члана 8. ЗПП и применом одредби члана 32. Закона о раду оценио да тужиља није засновала радни однос на неодређено време код туженог због чега је одбио тужбени захтев.

Правно становиште другостепеног суда као правилно прихвата и Врховни суд због чега су неосновани наводи ревизије те је другостепени суд погрешно применио материјално право.

Наиме, одредбом члана 30. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 13/17) прописано је да се радни однос заснива уговором о раду који закључују запослени и послодавац и који се сматра закљученим кад га потпишу запослени и директор односно предузетник. Из наведене одредбе следи да је уговор о раду формалан, двострано обавезан и теретан правни посао. Одредба члана 32. став 1. истог закона прописује да се уговор о раду закључује пре ступања запосленог на рад у писменом облику. Ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1. овог члана сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад (став 2.). Правило о фикцији постојања радног односа, изражено у члану 32. став 2. Закона о раду, законодавац је увео ради спречавања злопотребе на тржишту рада и елеминације рада на црно (фактичког рада). Ова правна фикција омогућава да радни однос настане и без закључења уговора о раду у писменом облику. За њену примену није довољно је да је радник ступио на рад па да се сматра да је даном почетка рада засновао радни однос. Потребно је и да је чињеница ступања на рад наступила са знањем послодавца односно да је између послодавца и запосленог постигнут неформални споразум о заснивању радног односа.

У конкретном случају тужиља је од ступања на рад код туженог 26.04.2018. године па до давања отказа 10.06.2018. године фактички обављала послове помоћни послови продаје који нису систематизовани нормативним актима туженог. Тужени није имао вољу да успостави радни однос са тужиљом јер је за њено радно ангажовање закључио уговор са студентско омладинском задругом. Пошто је тужиљи преко студентске омладинске задруге извршена исплата накнаде за обављени рад код туженог, а тужиља је самоиницијативно престала да ради код туженог то није постојала ни воља запосленог да обавља послове на којима је радила, што је услов да се успостави радни однос због чега нису испуњени услови за примену члана 32. Закона о раду, како то правилно закључује другостепени суд.

Правилна је и одлука о трошковима поступка јер је донета правилном применом одредби члана 153. и 154. ЗПП обзиром на успех тужене у спору.

Са свега изнетог на основу члана 414. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Обзиром да трошкови одговора на ревизију нису били нужни за одлучивање о ревизији на основу члана 165. а у вези члана 153. и 154. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић