О жалби је одлучивао судија одређен Годишњим распоредом послова у суду у смислу одредбе члана 16. став 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, којом одредбом је предвиђено да председник непосредно вишег суда може Годишњим распоредом послова да одреди једног судију или више судија да, поред њега, воде поступак и одлучују по жалбама.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из одредбе члана 374. став 2. тач. 1, 2, 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Из списа предмета Управног суда Р4 у 716/25 и У 9429/23, произлази да је предлагач дана 08.09.2023. године поднела Управном суду тужбу ради поништаја решења туженог Републичког геодетског завода, Београд 06 број 952-02-29-1504/2023 од 01.08.2023. године, којим је одбијена жалба тужиље поднета због недоношења одлуке у законом прописаном року од стране Службе за катастар непокретности Аранђеловац по захтеву број 952-02-4-020-81945/2023, одбијен захтев за наканду трошкова управног поступка и обавезана тужиља на плаћање таксе на жалбу. Поступајући по налогу суда тужени орган је дана 05.04.2024. године доставио одговор на тужбу, а по поновљеном налогу, уз поднесак од 06.11.2024. године и списе предмета. У изјашњењу поводом поднетог приговора, судија известилац је навела да ће одлука бити донета у складу са редоследом решавања предмета.

Ожалбеним решењем одбијен је као неоснован приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету Управног суда У 9429/23, са образложењем да је суд предузимао радње у претходном поступку како би створио процесне услове за одлучивање у овој управној ствари, те да се трајање поступка не може приписати у искључиву одговорност суда. Суд је имао у виду и да су Одлуком Председника Републике Србије ПР број 163 од 01.11.2023. године расписани избори за народне посланике, који су одржани 17.12.2023. године, што такође води до редукованог и отежаног рада Управног суда, који у изборном поступку предност даје решавању изборних предмета. При том, према одредби члана 177. Судског пословника ( „Службени гласник РС“, бр. 110/09 ... 18/22), судије су дужне да решавају предмете по редоследу њеног пријема у суд, при чему се првенствено узимају у рад предмети који се по закону сматрају нарочито хитним или хитним, а затим предмети који због околности случаја захтевају хитно поступање.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предмета суђења, пре свега, сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значаја предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Полазећи од чињеница и околности од значаја за доношење одлуке и специфичности чињеничних и правних питања у овој правној ствари, Врховни суд налази да је правилно поступио Управни суд када је одбио приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету тог суда У 9429/23, као и да су наводи жалбе предлагача неосновани. Предлагач своје становиште о повреди права на суђење у разумном року заснива на трајању управног спора и на недовољној активности Управног суда. Међутим, Врховни суд налази да се у конкретном случају дужина поступка у периоду од подношења тужбе Управном суду 08.09.2023. године до подношења приговора 16.09.2025. године не може сматрати повредом права на суђење у разумном року. Наведени период није пратила неактивност суда, јер су предузете радње ради стварања процесних услова за одлучивање, при чему се не ради о предмету који захтева приоритет у решавању.

Имајући напред наведено у виду, Врховни суд налази да је правилна одлука о одбијању приговора ради убрзавања поступка у предмету тог суда У 9429/23, да су наводи жалбе неосновани, па је применом члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року у ставу првом диспозитива одбио жалбу предлагача.

Врховни суд је у ставу другом диспозитива, одбио захтев предлагача за накнаду трошкова поступка применом члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, сходном применом члана 153. став 1. Закона о парничном поступку, јер предлагач није успела у поступку заштите права на суђење у разумном року.

Судија

Јелена Ивановић, с.р.

Поука о правном леку:

Против овог решења није дозвољена жалба,

у смислу члана 21. Закона о заштити права

на суђење у разумном року.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић