Р1 430/2021 3.20.1; сукоб надлежности - грађанско право

Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р1 430/2021
26.08.2021. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужиоца Агенције за вештачења и консалтинг АА, предузетник из ..., чији је пуномоћник Бобан Матић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Министарство правде, Високи савет судства, Основни суд у Крагујевцу, чији је заступник Државно правобранилаштво из Београда, ради дуга, одлучујући о сукобу стварне надлежности између Привредног суда у Крагујевцу и Првог основног суда у Београду, на седници одржаној 26.08.2021. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

За поступање у овом предмету, СТВАРНО ЈЕ НАДЛЕЖАН Први основни суд у Београду.

О б р а з л о ж е њ е

Први основни суд у Београду, решењем П 12390/2019 од 29.07.2019. године, огласио се стварно ненадлежним за поступање у овом предмету и одлучио да по правноснажности решења списе предмета уступи Привредном суду у Крагујевцу, као стварно и месно надлежном суду. У образложењу је указао, да се у конкретној ситуацији ради о спору тужиоца као привредног субјекта, који обавља делатност предузетника и тужене као правног лица, насталом услед неизвршавања обавеза исплате накнаде за обављено вештачење у предмету Основног суда у Крагујевцу П 3575/16. Затим, да имајући у виду природу спорног метеријалноправног односа међу странкама, односно да се ради о спору проистеклом из обављања делатности предузетника, чија је основна делатност пружање услуга економско-финансијског вештачења, да нису испуњени субјективни и објективни критеријуми за заснивање стварне надлежности привредног суда, због чега је на основу одредбе члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, одлучио као у изреци решења.

Виши суд у Београду, решењем Гж 9286/19 од 31.03.2021. године, одбио је као неосновану жалбу тужиоца и потврдио решење Првог основног суда у Београду П 12390/19 од 29.07.2019. године.

Привредни суд у Крагујевцу, није прихватио стварну надлежност, већ је уз допис П 650/2021 од 13.07.2021. године, списе предмета доставио Врховном касационом суду, ради одлучивања о сукобу стварне надлежности између судова разне врсте. У образложењу је указао, да како вештак није привредни субјект, без обзира на чињеницу регистроване агенције за вештачење, нити обавља привредну делатност и не ради се о спору из привредне делатности, да је Први основни суд у Београду стварно надлежан за поступање.

Врховни касациони суд је одлучујући о сукобу стварне надлежности на основу одредбе члана 22. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18 - УС), утврдио да је за поступање у овом предмету стварно надлежан Први основни суд у Београду.

Тужба је поднета 05.06.2019. године. Предмет тужбеног захтева је исплата законске затезне камате по стопи предвиђеној Законом о затезној камати на новчани износа од 7.000,00 динара, за период од 25.04.2017. године до 22.09.2017. године. Према наводима тужбе, тужилац је као стални судски вештак економско-финансијске струке пред Основним судом у Крагујевцу у предмету П 3575/16 по налогу суда обављао послове вештачења и за обављено вештачење тужиоцу је исплаћена накнада и награда у износу од 7.000,00 динара, али без припадајуће законске затезне камате почев од дана предаје фактуре суду 25.04.2017. године, као дана доспелости обавезе до 22.09.2017. године, као дана исплате накнаде и награде за обављено вештачење.

Одредбом члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, је прописано да, привредни суд у првом степену суди у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти), у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, као и кад је у наведеним споровима једна од странака физичко лице ако је са странком у односу материјалног супарничарства.

Према томе, у овој парници нису испуњени субјективни услови за заснивање стварне надлежности привредног суда из одредбе члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, с обзиром на то да је тужена Република Србија као правно лице. Затим, како је предмет тужбеног захтева исплата законске затезне камате на износ исплаћене накнаде и награде на име обављеног вештачења (према наводима тужбе), то нису испуњени ни објективни услови за заснивање стварне надлежности привредног суда из одредбе члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, с обзиром на то да се не ради о спору у коме је тужена правно лице, које обавља делатност привредног субјекта.

Дакле, за поступање у овом предмету стварно је надлежан Први основни суд у Београду, на основу одредбе члана 22. став 2. Закона о уређењу судова.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 22. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић