Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијану пресуду у границама захтева у смислу одредбе члана 54. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтев је основан.

Према разлозима образложења побијане пресуде, оспорени закључак туженог органа је донет уз повреду одредбе члана 199. став 2. Закона о општем управном поступку, јер је тужилац у захтеву навео да му је имовина подржављена непосредно на основу Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера (''Службени лист СФРЈ'' 5/68 и 20/69). По налажењу Управног суда, а имајући у виду да је тужилац навео правни основ одузимања, орган је био у обавези да цени основаност захтева за враћање имовине, а не да га одбаци, јер је захтев садржао доказе из члана 42. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.

Оцењујући законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд налази да је Управни суд побијаном пресудом повредио правила поступка на штету подносиоца захтева.

Према списима предмета туженог органа и разлозима образложења закључка од 02.11.2015. године, оспореног тужбом у управном спору, захтев тужиоца за враћање одузете имовине, односно обештећење, је одбачен из разлога што уз захтев није приложен обавезан доказ из одредбе члана 42. став 4. тачка 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, односно, оригинал или оверена фотокопија исправе о подржављењу имовине или назив, број и година службеног гласила у коме је објављен акт о подржављењу, који доказ, применом одредбе члана 42. став 7. Закона, захтев мора да садржи. Како је тужилац у поднетом захтеву навео да му је имовина подржављена непосредно на основу Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера (''Службени лист СФРЈ'' 55/68 и 20/69), Управни суд сматра да је тужилац навео основ и акт одузимања имовине, па тужени орган није био овлашћен да одбаци захтев, већ да цени његову основаност, будући да је садржао доказе из одредбе члана 42. Закона, а због чега је закључак донет супротно одредби члана 199. став 2. Закона о општем управном поступку.

Одредбом члана 1. Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера (''Службени лист СФРЈ'' 5/68 и 20/69), за који је тужилац навео да представља непосредни основ подржављења имовине која је предмет одузимања, прописано је да, у смислу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, у градовима и насељима градског карактера грађевинска земљишта постоја друштвена својина под условима одређеним овим законом.

Одредбом члана 8. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта (''Службени лист ФНРЈ'' 52/58... 32/68), на који се позива у члану 1. Закон о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера, прописано је, у ставу 2, да решењем надлежног органа, донетим у поступку одређеном овим законом и прописима донетим на основу њега, утврђује се који су објекти национализовани овим законом.

Одредбом члана 58. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта прописано је да решење о утврђивању национализације грађевинског земљишта које није национализовано заједно са зградом доноси, на основу одлуке Среског народног одбора о утврђењу ужег грађевинског реона, орган управе општинског народног одбора надлежног за послове финансија. Решење из претходног става доставља се надлежном среском суду, који ће, на основу тог решења, да изврши земљишно-књижни упис земљишта, као друштвене својине, и даље поступити по правним правилима земљишног права.

Из цитираних одредаба Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера и Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, произлази да подржављење није извршено самим законом, тј, да је постојала исправа о конкретном подржављењу, а то је решење из одредбе члана 58. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта. Из изнетих разлога не може да се прихвати став Управног суда да је захтев тужиоца за враћање одузете имовине и обештећење садржао доказе из одредбе члана 42. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, те да позивање на Закон о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера у конкретном случају представља доказ из одредбе члана 42. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, па да је такав захтев уредан и да је о њему требало одлучити мериторно.

Налазећи да су из изнетих разлога побијаном пресудом повређена правила поступка која су од утицаја на решење ствари, Управни суд ће, пошто размотри све одлучне чињенице за решавање о законитости оспореног закључка, у поновном поступку, правилном применом прописа, да донесе на закону засновану пресуду.

Са изложеног, Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 55. став 2. и став 3. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде и предмет вратио Управном суду, који је дужан да расправи питања на која му је указано пресудом овог суда.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ

дана 14.07.2016. године, Узп 278/2016

Записничар,                                                                                                                                                  Председник већа – судија,

Весна Мраковић,с.р.                                                                                                                                  Мирјана Ивић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић

ан