Противна странка није доставила одговор на захтев, већ само списе предмета управне ствари.

Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијану пресуду у границама захтева, а у смислу члана 54. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтев је неоснован.

Према разлозима образложења побијаног решења, Управни суд је донео одлуку као у диспозитиву, јер је нашао да тужилац није учинио вероватним да је, у смислу одредбе члана 56. став 1. тачка 1. Закона о управним споровима, сазнао за нове чињенице или је нашао или стекао могућност да употреби нове доказе, на основу којих би спор био повољније решен за њега, да су те чињенице, односно докази, били изнети и употребљени и ранијем судском поступку, окончаног решењем Управног суда III-3 У 26650/10 од 14.12.2012. године.

Оцењујући законитост побијаног решења, Врховни касациони суд налази да је решење донето без повреда правила поступка, уз правилну примену одредбе члана 56. став 1. тачка 1. и члана 60. Закона о управним споровима. Из достављених списа предмета Управног суда III-27 Уп 81/13 види се да је тужилац поднео преко пуномоћника тужбу за понављање поступка окончаног решењем Управног суда III-3 У 26650/10 од 14.12.2012. године, а на основу одредбе члана 56. став 1. тачка 1. Закона о управним споровима, којом је прописано да ће се поступак завршен правноснажном пресудом или решењем суда поновити по тужби странке ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе, на основу којих би спор био повољније решен за њу да су те чињенице, односно докази, били изнети или употребљени у ранијем судском поступку. Како је тужбом оспорено решење у предмету Управног суда III-2 У 26650/10 решење Министарства правде Републике Србије од 02.11.2007. године, против ког решења је тужилац могао у управном поступку да изјави жалбу Жалбеној комисији Владе Републике Србије, тужба је одбачена, што значи да у том управном спору суд није утврђивао чињенично стање, већ је тужба недозвољена, из чега произлази да подносилац захтева за преиспитивање побијаног решења наводима тужбе за понављање поступка није учинио вероватним постојање законског основа за понављање поступка пред Управним судом прописаним тачком 1. члана 56. став 1. Закона о управним споровима, што је Управни суд правилно оценио, па су супротни наводи подносиоца захтева неосновани.

Врховни касациони суд је ценио наводе захтева, па је нашао да су ти наводи без утицаја на другачију одлуку о законитости побијаног решења, јер се њима не доводи у сумњу правилна оцена Управног суда дата у разлозима образложења тог решења о непостојању услова из члана 60. у вези члана 56. став 1. тачка 1. Закона о управним споровима за понављање поступка у овом управном спору.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 55. став 1. Закона о управним споровима, одлучио као у ставу првом диспозитива пресуде.

Врховни касациони суд је, с обзиром на то, да је захтев за преиспитивање судске одлуке одбијен, на основу одредбе члана 165. став 1. у вези члана 153. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' 72/11... 74/13), који закон се и на питања поступка решавања управних спорова која нису уређена тим законом, сходно примењује, сагласно члану 74. Закона о управним споровима, одлучио као у ставу другом диспозитива пресуде, односно одбио је захтев подносиоца за накнаду трошкова за састав захтева од стране пуномоћника – адвоката.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ

дана 03.11.2016. године, Узп 443/2016

Записничар,                                                                                                                                                                  Председник већа – судија,

Весна Мраковић,с.р.                                                                                                                                                  Мирјана Ивић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић

ан