Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Прев 896/2024
03.10.2025. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Татјане Миљуш, председника већа, Јасмине Стаменковић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужилаца: Путеви АД Ужице, МБ 07156332, ГП Планум АД Београд, МБ 07031823, чији је заједнички пуномоћник Немања Васиљевић, адвокат у … и Стечајна маса Боровица – транспорт ДОО Рума - у стечају, МБ 27010423, чији је пуномоћник Тања Вицковић Рамач, адвокат у …, против туженог Република Србија, Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Београд, кога заступа Државно правобранилаштво Београд, уз учешће умешача на страни туженог Коридори Србије ДOO Београд, МБ 20498153, ради испуњења, вредност предмета спора 1.640.012.634,46 динара, одлучујући о ревизији туженог, изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда 5Пж 1575/24 од 18.06.2024. године, у седници одржаној 03.10.2025. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ ревизија туженог изјављена против пресуде Привредног апелационог суда 5Пж 1575/24 од 18.06.2024. године, као неоснована.

ОДБИЈА СЕ захтев туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Привредног суда у Београду П 10475/21 од 04.12.2023. године усвојен је тужбени захтев, обавезан је тужени да тужиоцима на име главног дуга плати износ од 1.412.929.938,26 динара, и то тужиоцу Путеви АД Ужице износ од 1.051.219.874,65 динара, тужиоцу ДП Планум АД Београд износ од 232.568.267,83 динара и тужиоцу Стечајна маса Боровица – транспорт ДОО Рума -у стечају (у даљем тексту Стечајна маса Боровица-транспорт) износ од 129.141.796,35 динара, све са законском затезном каматом почев од 01.03.2023. године до исплате. У ставу II одбијен је тужбени захтев у делу за исплату законске затезне камате на износ од 1.051.219.874,65 динара за период почев од 05.12.2012. године до 28.02.2023. године, на износ од 232.568.267,83 динара за период од 05.12.2012. године до 28.02.2023. године и на износ од 129.141.796,35 динара за период почев од 05.12.2012. године до 28.02.2023. године, као неоснован. У ставу III је констатовано да је тужба повучена за главни дуг у износу од 227.082.696,02 динара са законском затезном каматом почев од 05.12.2012. године до исплате. У ставу IV обавезан је тужени да тужиоцима Путеви АД Ужице и ГП Планум АД Београд накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 2.568.084,12 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате. У ставу V обавезан је тужени да тужиоцу Стечајна маса Боровица-транспорт накнади трошкове парничног поступка у износу од 1.924.087,02 динара.

Пресудом Привредног апелационог суда 5Пж 1575/24 од 18.06.2024. године одбијена је жалба тужилаца и жалба туженог и жалба умешача на страни туженог, и потврђена је првостепена пресуда Привредног суда у Београду у ставу I, II, IV и V изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу у коме је одбијена његова жалба, тужени је изјавио дозвољену и благовремену ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП учињене у поступку пред другостепеним судом и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући другостепену пресуду по одредбама члана 408. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија туженог неоснована.

У поступку доношења другостепене пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. У поступку пред другостепеним судом није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, у вези одредбе члана 271. и члана 396. ЗПП, на коју се указује ревизијом туженог. Ревидент истиче да у другостепеној одлуци нема разлога, осим наведене констатације дa je првостепени суд прихватио мишљење Градског завода за вештачење као јасно и у свему урађено према правилима струке, те да није било потребе за усаглашавањем, о околности да је првостепени суд пропустио да одреди усаглашавање вештака. Усаглашавање налаза вештака у смислу одредбе члана 271. ЗПП, одређује првостепени суд, пред којим се поступак води. Другостепени суд је прихватио за правилно и потпуно утврђено чињенично стање које је првостепени суд утврдио на основу оцене налаза и мишљења вештака, и у складу са одредбом члана 396. став 2. Закона о парничном поступку није био у обавези да детаљније образлаже пресуду.

Према утврђеном чињеничном стању, након спроведеног поступка јавне набавке закључен је Уговор о грађењу дана 27.04.2010. године, који је за предмет имао извођење радова на изградњи леве траке ауто-пута Е–75 на означеним деоницама. Уговор је закључен између Републике Србије, Министарства за инфраструктуру, као наручиоца, предузећа Коридори ДОО Београд као корисника, ЈП Путеви Србије Београд, као крајњег корисника и групе понуђача ПЗП Београд АД, Путеви Ужице АД, Боровица ДОО и ГП Планум АД, као извођача радова. У Уговору је предвиђена вредност радова у укупном износу 9.971.000.000,00 динара са укљученим ПДВ-ом, с тим да ће стварна вредност радова бити утврђена на основу стварно изведених количина радова, при чему укупна вредност радова не може да буде већа од уговорене вредности радова без закључивања посебног анекса уговора. У члану 4. Уговора предвиђено је да су цене радова фиксне и да се не могу мењати услед повећања цена елемената на основу које су одређене. Извођач се обавезао да уговорене радове изведе у року од 270 календарских дана од увођења у посао, уз могућност продужења рока закључивањем анекса. Уговорне стране су анексима закљученог Уговора о грађењу продужиле рок за завршетак извођења радова на деоници ГП „Хоргош“ до Новог Сада до 01.08.2013. године, а на деоници ГП „Келебија“ – петља Суботица југ до 30.11.2013. године. На основу извештаја Комисије за утврђивање чињеничног стања за изведене радове на пројекту изградње ауто-пута Е-75 на означеним деоницама, од 26.12.2015. године, утврђено је да су остали незавршени радови – одмориште „Ловћенац“, одмориште „Ченеј“, чеона наплатна рампа и радови на Y краку. Радови на чеоној наплатној рампи су обустављени услед измене просторног плана и предвиђеног измештања чеоне наплатне рампе на нову стационажу, а по налогу Министарства животне средине, рударства и просторног планирања. Радови на изградњи одморишта „Ловћенац“ и „Ченеј“ су били обустављени услед лоше финансијске ситуације извођача радова, што је утврђено из Обавештења туженог од 02.04.2015. године упућеног Коридорима Србије ДОО Београд, овде умешачу. Међутим, у истом обавештењу наведено је да се тужени сагласио са предлогом извођача радова (Путеви а.д. Ужице) да се преостали радови на изградњи одморишта изведу у оквиру друге фазе, односно приликом рехабилитације десне траке ауто-пута ГП „Хоргош“ до Новог Сада. Из Изјаве туженог од 05.06.2012. године, потписане и оверене печатима одговорних извођача и надзорних органа, утврђено је да је објекат предвиђен Уговором о грађењу од 27.04.2010. године, изведен према главном пројекту. Комисија за технички пријем радова изведених на деоници Хоргош – Нови Сад, сачинила је записник без примедби дана 04.09.2015. године. Комплетна деоница је на захтев наручиоца, без употребне дозволе, пуштена у саобраћај 20.12.2011. године. Радови су трајали до 20.10.2012. године, када је једини преостали извођач АД Путеви Ужице напустио градилиште због лоше финансијске ситуације. Тужиоци су туженом испоставили 24 привремене ситуације, последњу 05.12.2012. године, за новембар 2012. године, након чега није било више извођења радова и она је садржала све радове изведене и садржане у привременим ситуацијама. Исту је тужени вратио јер није била претходно достављена Коридорима Србије на потпис. Радови на Y краку прекинути су из разлога што је тужени као наручилац донео одлуку о фазној изградњи, уз давање налога за израду допуне главног пројекта, као и услед нерешених имовинскоправних односа на тој локацији због неспроведених поступака експропријације за 30 парцела, односно на дан 15.11.2015. године остало је нерешено 7 парцела за које није донето решење о експропријацији.

У току поступка била је неспорна чињеница да су се цене елемената од момента закључења уговора до окончања радова у толикој мери повећале да се укупна вредност радова повећала за више од 10%. На основу налаза Комисије вештака Градског завода за вештачење утврђено је да је разлика у цени са фактором 10% на јединичне цене из понуде тужиоца као саставног дела Уговора о грађењу почев од 27.04.2010. године као дана закључења уговора, закључно са 05.12.2012. године, када је испостављена последња привремена ситуација, износи 1.412.929.938,26 динара, са укљученим ПДВ- ом. Прва варијанта, коју је првостепени суд прихватио, добијена је полазећи од разлике у цени на основу пораста цена материјала и енергената, гледајући уговорене јединичне цене из понуде, до месеца реализације 05.12.2012. године са фактором 10% на јединичне цене. У току поступка одређено је усаглашавање налаза вештака Ћурчић Душана, ангажованог од стране туженог и налаза и мишљења Комисије, али се именовани вештак није одазвао Комисији ради усаглашавања налаза. Комисија је у покушају усаглашавања налаза костатовала да је обрачун разлике у цени извршила за период одређен од стране суда, од 27.04.2010. године закључно са 05.12.2012. године, да у обрачун није укључен аванс у износу од 137.359.982,27 динара, који је предмет другог поступка, те да је приликом израчунавања разлике у цени узет у обзир фактор од 10%, односно умањење од 10% које сноси извођач радова. Тужиоци су туженом испоставили и окончану ситуацију дана 09.12.2016. године, односно дана 20.12.2016. године када је окончана ситуација уручена умешачу.

Предмет тужбеног захтева је исплата разлике у цени изведених радова, до чијег увећања је дошло у вредности већој од 10%, од закључења уговора о грађењу до момента реализације радова, умањена за 10% у складу са одредбом чл. 637 ст. 2 ЗОО. 

Нижестепени судови су применом одредбе члана 637. став 2. ЗОО обавезали туженог да тужиоцу исплати утврђену разлику у износу од 1.412.929.938,26 динара са обрачунатим порезом на додату вредност и то сваком тужиоцу припадајући новчани износ. Нижестепени судови су становишта да тужиоци као извођачи радова имају право на наплату разлике у цени која прелази 10% увећања, с обзиром на одредбу уговора из члана 4, те на утврђене околности да су тужиоци завршили радове у роковима који су анексима били дефинисани, да део радова није изведен кривицом туженог, односно из разлога објективне немогућности, због чега је тужени од њих одустао, а за део радова се тужени сагласио да се не изводе. Цењен је и приговор застарелости потраживања истакнут од стране туженог, као неоснован. Нижестепени судови су становишта да је тужилац разлику у цени могао да потражује од момента када је било извесно да се радови више неће изводити, а то је обавештење туженог од 02.04.2015. године, којим је дао сагласност тужиоцу да се радови на изградњи одморишта изведу у оквиру друге фазе радова. Како од тог датума до дана подношења тужбе 18.01.2017. године није протекао трогодишњи рок застарелости прописан одредбом члана 374. ЗОО, утврђено је да утужено потраживање није застарело.

Тужиоцима је на опредељене износе досуђена законска затезна камата од 01.03.2023. године, као дана сачињавања налаза и мишљења Комисије, када је утврђена висина разлике у цени изведених радова.