Решењем Вишег суда у Зрењанину П 43/21 од 20.02.2023. године, одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Гж 2499/21 од 14.10.2021. године, којим је жалба тужиоца одбијена и решење Вишег суда у Зрењанину П 43/21 од 01.07.2021. године потврђено.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1116/23 од 19.10.2023. године, ставом првим изреке, жалба тужиоца је одбијена и првостепена пресуда потврђена. Ставом другим изреке, жалба тужиоца је одбијена и решење првостепеног суда П 43/21 од 20.02.2023. године потврђено. Ставом трећим изреке, одбијени су захтеви тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане одлуке на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане одлуке није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности. Ревизијским наводима да другостепена пресуда не садржи разлоге у односу на жалбене наводе о учињеним битним повредама одредаба парничног поступка указује се на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП која није предвиђена као ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП. У ревизијама се указује на постојање битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, али се она суштински везује за погрешну примену материјалног права од стране другостепеног суда.

У поступку је утврђено да је тужилац био у браку са ВВ од 24.10.1972. године, из ког брака имају двоје деце, сина, овде туженог ББ рођеног 1972. године и кћерку ГГ рођену 1978. године. Заједница живота тужиоца и ВВ фактички је прекинута крајем 2012. године, а брак је разведен 2014. године. Предметне некретнине које су предмет овог спора, стечене су за време трајања брака тужиоца и ВВ купопродајним уговорима у којима је као купац наведен тужени ББ, сходно договору тужиоца и ВВ да предметне некретнине буду уписане на име њиховог сина, туженог ББ, а што је реализовано и уписом у катастар непокретности, лист непокретности .. к.о. ..., као својина туженог ББ. Тужени ББ је у својству продавца са туженим „Мио Мар аграр“ д.о.о. Зрењанин као купцем закључио два купопродајна уговора који су имали за предмет отуђење непокретности које су предмет ове правне ствари и то први уговор 25.04.2019. године оверен од стране јавног бележника Радмиле Станковић ОП: 542-2019 од 25.04.2019. године и други 02.12.2019. године такође оверен од истог јавног бележника под ОПУ: 1654-2019 дана 02.12.2019. године. По овим уговорима купац, овде тужени „Мио Мар аграр“ д.о.о. Зрењанин је исплатио туженом ББ купопродајну цену из уговора. Тужени „Мио Мар аграр“ д.о.о. Зрењанин је као продавац закључио са „Млада Војвођанка“ д.о.о. Нови Сад 08.04.2021. године уговор о купопродаји непокретности чији су предмет некретнине које је продавац стекао на основу купопродајног уговора од 25.04.2019. године. Уговор је оверен од стране јавног бележника Магдалене Цвитковић под ОПУ 412-2021 дана 09.04.2021. године, купопродајна цена је исплаћена и извршена је примопредаја о поседу у јесен 2021. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да су спорне парцеле, сагласно договору тужиоца и његове бивше супруге ВВ, купљене на име њиховог сина, овде туженог ББ и уписане као власништво туженог ББ, на који начин су они свом сину учинили поклон. Тужилац није доказао супротно, није истицао да је уговор којим је ББ стекао предметне непокретности фиктиван правни посао из чега даље произилази да спорни уговори нису сачињени супротно принудним прописима и јавном поретку или добрим обичајима, као и да у конкретном случају није била потребна сагласност тужиоца за закључење ових уговора у смислу члана 176. став 2. и 180. Породичног закона. Тужени „Мио Мар аграр“ д.о.о. Зрењанин је у јавним књигама уписан као власник и у међувремену је предметне непокретности стечене уговором од 25.04.2019. године отуђио умешачу о чему је сачињен уговор такође у складу са законом прописаном формом и који је у целости реализован, па је тужбени захтев за утврђење ништавости уговора одбијен.

Потврђено је и решење Вишег суда у Зрењанину П 43/21 од 20.02.2023. године којим је одбачена као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Гж 2499/21 од 14.10.2021. године, којим је одбијена жалба тужиоца и потврђено решење од 01.07.2021. године о одбачају захтева тужиоца за упис забележбе спора од 24.06.2021. године јер се ради о решењу које по закону не може да се побија ревизијом.

По оцени Врховног суда, неосновано ревидент оспорава правилност примене материјалног права од стране другостепеног суда.

Одредбом члана 51. Закона о облигационим односима прописано је да свака уговорна обавеза мора има допуштен основ.

Одредбом члана 103. став 1. Закона о облигационим односима прописано је да уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима је ништав ако циљ повређеним правилом не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.

Одредбом члана 171. став 1 породичног закона прописано је да имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину. Одредбом члана 174. овог закона прописано је да заједничком имовином супружници управљају заједнички и споразумно. Одредбом члана 195. Породичног закона прописано је стицање у породичној заједници.

Уговор о поклону није регулисан нормама позитивног законодавства, на њега се примењују правна правила из параграфа 561. до 568. и 937. Српског грађанског законика, на основу члана 4. Закона о неважности правних прописа донетих пре 06.04.1941. године и за време непријатељске окупације („Службени гласник ФНРЈ“, бр. 86/46, 105/46...). Код уговора о поклону поклонодавац даје или обећава поклонопримцу добровољно неку имовинску вредност, а поклонопримац то прима или прихвата. Између поклонодавца и поклонопримца постоји сагласност о предмету поклона и воља да се он учини, односно прими. Мотив (побуда) да се поклон учини улази у сам основ овог уговора.

У конкретном случају, тужени ББ је био уписан као носилац права својине на предметним непокретностима, на основу уговора о купородаји у којима се сагласно договору његових родитеља, појавио као купац спорног земљишта. Тужилац није оспоравао наведене уговоре, па је правно прихватљив закључак нижестепених судова да су тужилац и његова бивша супруга сину, овде тужиоцу ББ учинили поклон. Тужилац није доказао супротно нити је истицао да је евентуално реч о фиктивном правном послу, па последично томе и касније закључени уговори о купопродаји непокретности којима је ББ отуђио непокретности туженом „Мио Мар аграр“ д.о.о. Зрењанин, а овај након тога умешачу „Млада Војвођанка“ д.о.о. нису ништави правни послови. Уговори испуњавају законом прописану форму и као продавци се појављују лица која су уписана у јавним књигама као носиоци права својине.

Ревизијски наводи фактички представљају оспоравање утврђеног чињеничног стања што не представља ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП.

Из изнетих разлога применом члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић