Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 696/24 од 09.05.2024. године, ставом првим изреке, жалба тужиље је делимично усвојена, а делимично одбијена, па је првостепена пресуда делимично преиначена у одбијајућем делу тако што је утврђено да је апсолутно ништава и без правног дејства одредба тачке II подтачка д) уговора о вансудском поравнању од 26.12.2006. године закљученог између тужиље и правног претходника туженог и у делу одлуке о трошковима поступка тако што је одбијен захтев туженог за обавезивање тужиље да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 164.700,00 динара са законском затезном каматом од извршности одлуке до коначне исплате, те је одређено да свака странка сноси своје трошкове првостепеног парничног поступка, а потврђена у преосталом одбијајућем делу. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 29.700,00 динара. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену у делу који се односи на исплату отпремнине тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. Закона о парничном поступку).

Тужени је поднео одговор на ревизију, захтевајући накнаду трошковa.

Предмет тражене правне заштите је исплата разлике између исплаћене отпремнине приликом престанка радног односа и припадајуће отпрeмнине на основу члана 5 Aнекса колективног уговора правног претходника туженог од 30.12.2005. године, са законском затезном каматом, а правноснажном пресудом је утврђено да тужбени захтев није основан. О овом праву тужиље, судови су одлучили уз примену одговарајућих одредби материјалног права код утврђења да се у конкретном случају ради о потраживању из радног односа и да је исто застарело с обзиром да потиче из периода пре 26.12.2006. године (када на основу уговора о вансудском поравнању тужиљи престао радни односа и утврђена обавеза исплате отпремнине ), а да је тужба поднета 01.09.2022. године, дакле након истека рока застарелости од три године. У нижестепеним одлукама изражен став да се застарелост новчаног потраживања из радног односа цени на основу одредбе члана 196. Закона о раду и када је последица ништавости споразума, односно одредбе споразума послодавца и запосленог, не одступа од праксе изражене у одлукама ревизијског суда у којима је одлучено о захтевима са истим или сличним чињеничним стањем као у овој правној ствари (пресуда Врховног касационог суда Рев2 2769/2020 од 11.02.2021. године и Рев 2 1604/15 од 25.05.2016. године). Битна повреда одредаба парничног поступка, на коју ревизија указује, није разлог за посебну ревизију, чија је дозвољеност условљена испуњењем услова прописаних у члану 404. став 1. Закона о парничном поступку. Осим тога, оспоравање утврђеног чињеничног стања није дозвољено по члану 407. став 2. Закона о парничном поступку.

Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Према члану 441. Зaкона о парничном поступку, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у овој врсти спора, дозвољеност ревизије се има ценити према члану 403. став 3. Закона о парничном поступку, према коме ревизија није дозвољена уколико вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради утврђења ништавости (одредби вансудског поравнања) и исплате отпремнине у овом спору поднета је 01.09.2022. године, а поднеском од 31.01.2024. године тужба је преиначена повећањем захтева, којим је тужиља тражила исплату износа од 1.134.625,00 динара, што чини вредност побијаног дела правноснажне пресуде, а што према средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, представља износ испод 40.000 евра.

Имајући у виду да ово није парница у радном спору о заснивању, постојању и престанку радног односа, већ ради утврђења ништавости одредби вансудског поравнања (које се односе на потраживање отпремнине), као и имовинскоправни спор који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, Врховни суд је нашао да је ревизија тужиље недозвољена, у смислу члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

На основу члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Врховни суд је одбио захтев туженог за накнаду трошкова одговора на ревизију, с обзиром да нису били нужни за вођење ове парнице, у смислу члана 154. став 1. Закона о парничном поступку, због чега је у смислу одредбе члана 165. став 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа-судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић