Предмет тражене правне заштите је накнада штете у виду разлике између зараде која је исплаћена тужиоцу и зараде која је наводно требало да му буде исплаћена у складу са одредбом члана 31. став 3. Посебног колективног уговора за Електропривреду Србије („Службени гласник РС“, број 15/15, 38/18, 26/21) према којој просечна зарада у текућој календарској години не може бити мања од просечне зараде у претходној календарској години. Нижестепени судови су пошли од одредаба Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 95/18) које уређују право на одговарајућу зараду, као и на једнаку зараду за исти рад, право на накнаду штете (члан 104), структуру зараде (члан 105), начин на који се одређује основна зарада (члан 107) и дефинишу процес колективног уговарања (чл. 3, 240,242, 249, 254, 256) у складу са Конвенцијом број 98. Међународне организације рада о праву на организовање и колективно преговарање и закључили да послодавац и репрезентативни синдикати не преговарају о просечној вредности радног часа сваког појединог запосленог члана колектива, већ то чине за колектив као целину, да се под просечном зарадом из члана 31. став 3. ПКУ туженог сматра просечна зарада индивидуално одређеног запосленог код туженог послодавца, да је у конкретном случају тужиоцу зарада исплаћивана на основу уговора о раду и ПКУ туженог, да је тужиочева просечна зарада у утуженом периоду стално била већа од оне у претходној години, што значи да тужиоцу није исплаћивана зарада мања од његове просечне у претходној календарској години те да му није проузрокована штета, због чега је тужбени захтев неоснован и као такав одбијен.

По оцени Врховног суда, у овом спору не постоје разлози због којих би требало дозволити одлучивање о тужиочевој посебној ревизији ради уједначавања судске праксе. Пошто побијана другостепена пресуда не одступа од става ревизијског суда израженог у бројним одлукама у идентичним чињеничним и правним споровима, одлучено је као у првом ставу изреке, на основу члана 404. ЗПП.

Врховни суд налази да ревизија није дозвољена ни у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП.

У конкретном случају побијана пресуда није донета у спору о заснивању, постојању и престанку радног односа, у ком је ревизија увек дозвољена на основу члана 441. ЗПП. Због тога се дозвољеност ревизије оцењује, на основу члана 436. ЗПП, применом одредаба члана 403. ст. 2. и 3. истог закона, према којима је ревизија увек дозвољена ако је: 1) то посебним законом прописано; 2) другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака; 3) другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака (члан 403. став 2), с тим да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 403. став 3).

Пошто је у овом спору из радног односа предмет тужбеног захтева исплата новчаног потраживања, а вредност предмета спора који се побија ревизијом очигледно не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, изјављена ревизија је недозвољена, због чега ју је Врховни суд одбацио другим ставом изреке, на основу члана 413. ЗПП.

Тужилац није успео у поступку по ревизији, због чега је његов захтев за накнаду трошкова поступка по том правном леку одбијен трећим ставом изреке овог решења на основу одредаба члана 165. став 1. у вези с чланом 153. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Драгана Бољевић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић