Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља-противтужена је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП учињене у поступку пред другостепеним судом, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у смислу одредби члана 403. став 2. тачка 1. и члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ...10/23) у вези члана 208. Породичног закона („Службени гласник РС“ бр 18/05 ... 6/15) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1, у вези члана 231. ЗПП, пошто је другостепени суд засновао пресуду на чињеницама које су утврђене од стране првостепеног суда, а ревизијом се изричито указује да у време закључења главне расправе није постојала правноснажна пресуда кривичног суда по поднетим кривичним пријавама тужиље-противтужене, за коју би парнични суд био везан у смислу члана 13. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом од 22.11.2018. године, малолетни син странка АА, рођен ...2010. године, поверен је на самостално вршење родитељског права мајци и одређен начин одржавања личних односа са оцем према моделу: сваког уторка и четвртка у периоду када дете иде пре подне у школу, после наставе до 19.00 часова, а када иде после подне у школу од 9.00 часова ујутру до почетка наставе, сваки други викенд од завршетка наставе, петком до 19.00 часова у недељу, половину летњег и половину зимског распуста, с тим да ако родитељи летују у истом месту дете ће два дана у недељи од 9.00 до 20.00 часова проводити са другим родитељем, сваки други верски и државни празник, сваки други рођендан детета и дан крсне славе оца. Нарушена партнерска комуникација и сукоб странака око поверавања детета последично су утицали на родитељску комуникацију и створили тешкоће у тумачењу садржине судске одлуке, што је резултирало подношењем кривичних пријава тужиље-противтужене против туженог-противтужиоца. Сукоб странака је годинама ескалирао, континуираним увлачењем институција у овакве односе и покушајима да се потврде сопстевене позиције, без суштинске мотивације за његово решавање и преузимање одговорности за ситуацију у породици. Обе странке поседују капацитете за задовољавање базичних потреба детета у домену преузимања основне неге и бриге и имају адекватне социо-економске услове. Малолетни АА је високоинтелигентан, вишег степена зрелости у односу на календарски узраст, емотивно је везан за оба родитеља, највише би волео да се родитељи слажу, има развијене механизме процене и самозаштите у потенцијално непријатним ситуацијама тако што разговара са једним родитељем о другом. Виђање оца и сина у контролисаним условима било би супротно најбољим интересима детета и представљало би ризик за његову институцијалну трауматизацију.

Са полазиштем на овако утврђене чињенице, да животно доба детета захтева вршњачку социјализацију, као и мишљење органа старатељства о потреби прилагођавања модела виђања узрасту детета, нижестепени судови су одлучили о садржини измењеног модела одржавања личних односа позивом на одредбе члана 6. став 1., члана 161. став 1. и члана 266. Породичног закона.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови проценили да утврђене партнерске релације странака, у склопу са узрастом малолетног детета и његовим мишљењем чија аутентичност није упитна, оправдавају измену досадашњег модела одржавања личних односа.

Чињенично је разјашњено да је у време доношења претходне одлуке суда малолетни АА био у узрасту од ... година, да је у време закључења главне расправе пред првостепеним судом имао ... година и да је приликом давања мишљења у органу старатељства изразио жељу да се родитељи договарају у складу са његовим потребама. По мишљењу органа старатељства, код парничних странака нема аутентичне мотивације за решавање континуираних конфликтних односа, обраћање институцијама везано је за покушај да се потврде сопствене позиције, па је с обзиром на узраст детета за стручну процену његовог најбољег интереса, правилно узето у обзир и вредновано мишљење малолетног АА у складу са чланом 266. став 1. и став 3. тачка 3. Породичног закона.

Тужиља-противтужена у ревизији понавља наводе истицане у жалби, о чијој неоснованости је другостепени суд дао потпуне разлоге у складу са чланом 396. став 1. ЗПП.

Промењени модел оджавања личних односа, и по оцени Врховног суда, примерен је садржини организације живота и актуелним узрасним потребама малолетног АА, који је приликом давања мишљења навео позитиван пример вршњака из окружења код кога виђање родитељи прилагођавају дечјим, а не сопственим потребама. Одређеним моделом одржавања личних односа задовољавају се развојне потребе малолетног детета и његова емоциоанална стабилност, што чини неприхватљивим наводе ревизије којима се анализира будућа организација живота детета и поново износе сопствени ставови о дечјим потребама.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић