Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. и 441. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23) - ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог била у радном односу на неодређено време почев од 2008. године до 18.07.2019. године, на радном месту ... у Погону ... . Тужиљи је радни однос престао закључењем споразума о престанку радног односа од 18.07.2019. године, који споразум је тужиља својеручно потписала. Пре закљученог споразума тужени је тужиљи упутио обавештење од 18.07.2019. године којим је тужиљу писмено обавестио о последицама закључња споразума о престанку радног односа односно, тј. да тужиља закључењем споразума нема право на новчану накнаду за случај незапослености. Предметно обавештење тужиља је примила дана 18.07.2019. године. Према закљученом споразуму тужиљи је радни однос престао са даном 15.07.2019. године. Споразумни престанак радног односа је био на иницијативу тужиље која се туженом обратила захтевом за споразумни престанак радног односа, наводећи да захтев подноси својом слободном вољом, без икакве принуде. Тужиља је током поступка истицала да приликом потписивања споразума није била способна да схвати значај својих радњи и дејства споразума као ни да управља својим поступцима, сходно природи болести од које болује. На основу налаза и мишљења вештака неуропсихијатра утврђено је да тужиља не болује од душевне болести, заосталости у развоју, привремене душевне поремећености нити друге теже душевне поремећености, као ни болести зависности, нити је од истих боловала приликом закључења споразума о престанку радног односа са туженим, те је била свесна својих радњи и могла да управља својим поступцима. Тужиља је особа доњих просечних примарних интелектуалних потенцијала која функционише на граничном нивоу због недостатка едукације без регистрованих компликација овакве личности, али да је имала очувану способност да схвати значај и последице споразумног раскида радног односа и писања захтева за истим и то у потпуности имајући у виду њено психичко стање, дијагнозу тумора ... и ординарну терапију, као и да је у потпуности способна да се самостално стара о својим правима и интересима. Према изјашњењу вештака, оштећења пажње код тужиље, односно средње тешка ментална субнормалност који су наведени у налазу и мишљењу психолога од 25.5.2009. године, не утичу на способност тужиље да схвати значај потписивања споразума о престанку радног односа, јер је тужиља јасно знала да ако потпише споразум неће долазити на посао, нити добијати плату.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су одбили тужбени захтев, налазећи да је споразум о престанку радног односа закључен у складу са одредбама члана 177. Закона о раду, на основу слободно изражене воље тужиље за његово закључење, да је споразум потписан од стране тужиље, као и да је тужиља приликом закључења споразума о престанку радног односа са туженим била способна да схвати значај својих радњи и могла да управља својим поступцима.

По оцени Врховног суда, становиште нижестепених судова засновано је на правилној примени материјалног права.

Један од разлога за престанак радног односа по члану 175. тачка 3. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05...75/14) је споразум између запосленог и послодавца, који сагласно члану 177. тог закона мора изражавати сагласност воља уговорних страна.

Одредбом члана 177. Закона о раду, у ставу 1. прописано је да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог. Ставом 2. наведеног члана прописано је да је пре потписивања споразума послодавац дужан да запосленог писаним путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Према цитираној одредби закона основ за престанак радног односа је споразум који закључују послодавац и запослени. Сматра се да је споразум закључен када послодавац и запослени постигну сагласност, како о престанку радног односа, тако и у погледу осталих питања која су од значаја за престанак радног односа (дан прекида рада, исплата неисплаћених зарада и других примања по основу рада, право у погледу неискоришћеног годишњег одмора и др). Да би споразумни престанак радног односа производио радноправно дејство он мора да буде резултат слободно изражене воље, да буде закључен у писаној форми, будући да такав споразум има снагу коначног појединачног акта и преставља основ за престанак радног односа.

У конкретном случају, парничне странке су закључиле оспорени споразум о престанку радног односа 18.07.2019. године, тужиља је исти својеручно потписала, а сходно члану 177. став 2. Закона о раду обавештена је о свим последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Побијани споразум закључен је на иницијативу тужиље и у свему у складу са чланом 177. Закона о раду, а тужиља није доказала да је приликом потписивања споразума била у стању смањене урачунљивости, односно да није могла да схвати значај и последице својих радњи у погледу потписивања споразума. Стога, нису основани ревизијски наводи којима се оспорава правилна примена материјалног права.

Супротно наводима ревизије, из налаза и мишљења судског вештака, као и из изјашњења вештака, утврђено је да је тужиља имала очувану способност да схвати значај и последице споразумног раскида радног односа и писања захтева за истим, као и да оштећења пажње код тужиље, односно средње тешка ментална субнормалност који су наведени у налазу и мишљењу психолога од 25.5.2009. године, не утичу на способност тужиље да схвати значај потписивања споразума о престанку радног односа, због чега се неосновано ревизијом указује на наведени налаз психолога од 25.02.2009. године.

Имајући у виду да је тужиљи законито престао радни однос, неоснован је њен захтев за враћање на рад, у смислу члана 191. став 1. Закона о раду.

Осталим наводима ревизије се побија утврђено чињенично и оцена изведених доказа, што није дозвољено у ревизијском поступку, у смислу одредбе члана 407. став 2. ЗПП. Осим тога, у ревизији се понављају наводи који су истицани у жалби тужиље, које наводе од значаја за правилну одлуку о изјављеној жалби је правилно и образложено ценио другостепени суд.

Из наведених разлога, применом члана 414. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Састав одговора на ревизију није била нужна радња за доношење одлуке о ревизији, па је одлука у ставу другом изреке донета на основу одредби члана 165. став 1. и 154. ЗПП.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић