Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију побијајући је у ставу првом и трећем изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11...10/23), Врховни суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда из члана 374. став 1. ЗПП, јер другостепени суд у поступку одлучивања о жалби није погрешно применио одредбе овог закона, а што је било или могло бити од утицаја на доношење законите и правилне одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са туженим закључила уговор о обављању привремених и повремених послова на испаљивању противградних ракета од 15.04.2018. године. Уговор је закључен за обављање сезонских послова испаљивања противградних ракета у месту ..., РЦ ..., у периоду од 15.04.2018. године до 15.10.2018. године, за уговорену месечну накнаду за сваки месец радног ангажовања у износу од 4.000,00 динара. Према налазу и мишљењу судског вештака финансијске струке, на основу Уверења о регистрованим подацима за тужиљу РФ ПИО - Филијала Лесковац од 13.04.2023. године, тужиља у утуженом периоду није била пријављена на обавезно социјално осигурање код туженог, нити је тужени уплатио доприносе за обавезно социјално осигурање. У наведеном уверењу је евидентирано да је за спорни период тужиља била пријављена код Удружења грађана „Стрелци противградне заштите – ...“ и да су у утуженом периоду плаћени доприноси за обавезно социјално осигурање од стране овог удружења. Према изјашњењу судског вештака, тужени није тужиљу пријавио на осигурање, нити доставио потребне обрасце, већ је пријаву извршило удружење грађана.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, позивајући се на документацију туженог из одговора на тужбу, закључио да је тужени као послодавац испунио своју обавезу не само обрачуном и уплатом износа пореза и доприноса, већ и предајом потребних образаца надлежним фондовима из ког разлога је одбио тужбени захтев.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев за уплату доприноса, налазећи да тужени, на коме је терет доказивања, није доказао да је испунио своју законску обавезу и за тужиљу уплатио доприносе за обавезно социјално осигурање за спорни период, јер се докази на које се тужени позива у одговору на тужбу не налазе у списима предмета, нити је тужени исте доставио суду, а из налаза и и мишљења судског вештака је утврђено да су тужиљи у спорном периоду уплаћени доприноси за обавезно социјално осигурање и да је пријављена од стране Удружења грађана „Стрелци противградне заштите – ...“, а да тужени није тужиљи пријавио, нити уплатио доприносе за пензијско и инвалидско осигурање.

Изложено правно становиште другостепеног суда и разлоге на којима је оно засновано прихвата и Врховни суд, због чега наводе ревизије туженог сматра неоснованим.

У конкретном случају, на основу података садржаних у уверењу о регистрованим подацима за тужиљу РФ ПИО, филијала Лесковац од 13.04.2023. године и налаза вештака финансијске струке, произлази да тужиља у утуженом периоду није била пријављена на обавезно споцијално осигурање код туженог, нити је тужени за период од 15.04.2018. године до 15.10.2018. године уплатио доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на исплаћене нето накнаде од по 4.000,00 динара месечно. У спорном периоду, тужиља је била пријављена код Удружења грађана „Стрелци противградне заштите – ...“ и од стране овог удружења су плаћени доприноси за обавезно социјално осигурање.

Код наведеног, правилно је другостепени суд применом одредби чланова 197. став 1. и 104. став 1. и 105. став 2. Закона о раду, као и чланова 2., 16. и 51. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, закључио да је уплата доприноса за обавезно социјално осигурање законска обавеза послодавца, који је дужан да доприносе обрачуна и уплати истовремено са исплатом зараде, разлике зараде или уговорене накнаде за привремене и повремене послове, по прописима који важе у моменту исплате тих примања, због чега је обавезао туженог да за период од 15.04.2018. године до 15.10.2018. године РФ ПИО уплати за тужиљу доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на исплаћене накнаде од по 4.000,00 динара месечно.

Насупрот наводима ревизије, из налаза и мишљења и изјашњења судског вештака произлази да тужени у утуженом периоду није за тужиљу уплатио доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, а тужени супротно није доказао, јер се докази на које се тужени позива у одговору на тужбу не налазе у списима предмета, нити је тужени исте доставио суду, како је то правилно закључио и другостепени суд.

Из наведених разлога, Врховни суд је, применом члана 414. става 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић