Према одредби члана 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11... 18/20 и 10/23 – други закон), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одбијен је тужбени захтев да се обавеже тужени да тужиљи за период од маја 2018. године закључно са септембром 2018. године, исплати разлику између исплаћене и минималне зараде. Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да су нижестепене пресуде донете у складу са правним схватањем Врховног суда израженим у одлукама по истом чињеничном и правном основу да се запосленима у установама чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе плата, накнаде и друга примања уређују у складу са одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник Републике Србије“ број 34/11 ... 21/16 и др). Одлуке су у складу са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда 05.07.2022. године, а код утврђења да је тужени тужиљи у утуженом периоду обрачунао и исплатио плату применом важеће основице за обрачун плате и коефицијента за обрачун плате у којем је садржан додатак на име накнада за исхрану у току рада или регрес за коришћење годишњег одмора као саставни део коефицијента за сваког запосленог на основу одредбе члана 4. став 2. наведеног Закона, при чему је вршена и допуна до висине минималне зараде, тако да су исплаћени износи били једнаки или виши од износа минималне зараде. Због тога у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потребе за уједначавањем судске праксе или новог тумачења права.

Сходно изнетом, применом члана 404. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и нашао да ревизија тужиља није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредост 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Тужба ради исплате поднета је 09.06.2021. године. Вредност предмета спора је 25.382,10 динара.

У овом спору из радног односа који се не односи на заснивање, постојање и престанак радног односа из члана 441. ЗПП, већ на потраживање у новцу, вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па из наведеног разлога ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Ивана Рађеновић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић