Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је благовремено, преко пуномоћника адвоката, уложила ревизију због битне повреде парничног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Предлаже да се ревизија сматра изузетно дозвољеном на основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Према члану 404. став 1. Закона о парничном поступку, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење прав (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Предмет захтеване правне заштите је утврђење да је тужиља сувласник на непокретностима ближе наведеним у изреци у ставу I првостепене пресуде са уделом од ½. Парницу је покренула након што је одлуком Основног суда у Убу, донетом у поступку деобе решењем Р1 34/23 од 17.05.2023. године, на исту упућена.

Врховни суд је оценио да у конкретом случају не постоји потреба за новим тумачењем права нити за уједначавањем судске праксе, а узимајући у обзир тражену судску заштиту као и начин пресуђења те разлоге због којих је тужбени захтев одбијен. Спорно правно питање – питање квалитета државине тужене и њених правних претходника, у захтеваном периоду дужем од 20 година, супротно наводима ревизије, није питање од општег интереса. Не ради се о питању у интересу равноправности грађана јер је везано за конкретно чињенично стање односно за решење спорног односа странака. Одлуке нижестепених судова засноване су на примени одговарајућих одредби материјалног права - Закона о основама својинскоправних односа које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, односно раније Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима са сличним чињеничним стањем.

Тужиља ревизијом указује на одређене одлуке ревизијског суда. Међутим, одлуке на које се позива не указују нужно и на другачији правни став изражен у тој одлуци, будући да правилна примена материјалног права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретом случају зависи од чињеничног утврђења у сваком конкретном случају. У конкретном случају нижестепени судови јесу ценили ко је и у ком периоду имао фактичку власт на предметној непокретности у целини, то су и образложили, као што су ценили савесност тужене и њених претходника, али и дејство уговора о деоби заједничких непокретности.

Произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, па је Врховни суд одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, према члану 403. став 3. Закона о парничном поступку, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је дана 26.06.2023. године, а као вредност предмета спора означен је износ од 100.000,00 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе представља износ испод 40.000 евра.

Како се у конкретној правној ствари ради о имовинскоправном спору у ком се тужбени захтев односи на неновчано потраживање, при чему вредност предмета спора означена у износу од 100.000,00 динара те не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни суд оценио да ревизија није дозвољена применом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

Следом реченог, применом одредбе члана 413. истог прописа Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Татјана Ђурица,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић