Против правноснажне другостепене пресуде тужена је благовремено преко пуномоћника изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, с предлогом као у ревизији.

Врховни касациони суд је испитао побијану другостепену пресуду у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11) и члана 23. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 55/14) и утврдио:

Ревизија тужене је неоснована.

У поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању, тужилац се налазио у радном односу на неодређено време код тужене, на радном месту професора физичког васпитања, све до 31.08.2014.године, када му је престао радни однос код тужене због остваривања права на старосну пензију. У периоду од децембра 2010.године до децембра 2013.године тужена тужиоцу није исплатила накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада. У спорном периоду тужилац је тврдио да је на посао долазио колима или пешице. Туженој није подносио писмени захтев за накнаду трошкова доласка и одласка на рад, али му је усмено саопштено да он нема право на ове трошкове, већ право на те трошкове остварују запослени који станују на удаљености већој од 4 километара од тужене. Тужилац је висину тужбеног захтева определио према цени месечне карте у јавном превозу, с обзиром на време проведено на раду и време када је користио годишњи одмор, а за који период није тражио трошкове превоза.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, по оцени Врховног касационог суда, нижестепени суд је правилно применио материјално право- одредбу члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005) и одредбу члана 25. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службнеи глансик РС2 бр. 12/09 ... 1/2012), када је обавезао тужену да тужиоцу накнади трошкове за долазак и одлазак са рада за спорни период потраживања.

Према одредби члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005), прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте, док је одредбом члана 25. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у основними средњим школама и домовима („Службени гласник РС“ бр. 12/09, 67/2001, 1/2012) прописано да запослени има право на накнаду за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски, приградски, међуградски) која мора бити исплаћена до 5 у месецу за претходни месец, уколико се накнада исплаћује у новцу.

Поштујући наведене одредбе закона и Посебног колективног уговора, правилно закључује другостепени суд да тужилац основано захтева исплату накнаде за долазак и одлазак са рада за спорни период потраживања. Ово право тужиоцу је као запосленом код туженог било утврђено цитираном одредбом члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду, као и цитираном одредбом члана 25. Посебног колективвног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика. Како ни цитираном одредбом Закона о раду, као ни Посебним колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, право на накнаду трошкова није условљено растојањем од места пребивалишта до радног места, као ни одређеном категоријом болести запосленог, следи да право на накнаду трошкова превоза припада свим запосленима, односно и онима који не користе јавни саобраћај, већ од куће до радног места долазе сопственим аутомобилом или пешице. Поред тога, остваривање овог права није условљено ни обавезом запосленог да се посебним захтевом обрати туженој ради признавања трошкова превоза, јер ни та обавеза није прописана ни законом ни Посебним колективним уговором, а ни Уговором о раду, па се у конкретном случају непосредно имају применити одредбе закона и наведеног Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика.

Тужена у ревизији потражује трошкове за састав ревизије по АТ тарифи и таксе по ТТ тарифи у неопредељеним износима, што је супротно члану 163. став 2. ЗПП, због чега ови трошкови туженој нису признати, имајући у виду да је другостепеном пресудом правилно одлучено о трошковима поступка, применом члана 153, 154. и 163. ЗПП.

На основу овлашћења из члана 414. став 2. Закона о парничном поступку Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, без детаљног образлагања ревизијске одлуке, будући да се у ревизији понављају жалбени наводи, које је правилно оценио другостепени суд, а образлагањем ревизијске одлуке не би се постигло ново тумачење права, нити допринело уједначеном тумачењу права.

Председник већа – судија

Снежана Андрејевић,с.р.