Против наведених пресуда, Републички јавни тужилац је поднео захтев за заштиту законитости Ктз 344/17 од 11.04.2017. године, у смислу члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, а због повреде закона из члана 439. тачка 3) ЗКП и члана 57. став 3. КЗ, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев за заштиту законитости и утврди да је пресудама Првог основног суда у Београду К 2082/14 од 24.10.2016. године и Апелационог суда у Београду Кж1 39/17 од 21.02.2017. године, повређен закон у корист окривљеног АА.

Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца, браниоцу окривљеног АА, адвокату Светиславу Бојићу, па је у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Републички јавни тужилац у захтеву за заштиту законитости истиче да је у конкретном случају повређен закон у корист окривљеног, тиме што је првостепени суд појединачне казне затвора за кривична дела разбојништва из члана 206. став 1. КЗ у трајању од по 6 (шест) месеци, окривљеном АА утврдио применом одредаба о ублажавању казне, иако је окривљени ранијом пресудом Другог основног суда у Београду Спк број 130/14 од 28.08.2014. године, био осуђен за истоврсно кривично дело, због чега Републички јавни тужилац сматра да је тиме повређена одредба члана 57. став 3. КЗ којом је прописана забрана ублажавања казне учиниоцу кривичног дела који је раније осуђиван за истоврсно кривично дело. Према наводима захтева, нижестепени суд је у конкретном случају, погрешно тумачио одредбу члана 57. став 3. КЗ, јер се као критеријум узима ранија осуда, а не време када је дело учињено, те је стога окривљеном требало утврдити појединачне казне затвора у законом прописаним границама без ублажавања, због чега Републички јавни тужилац сматра да је побијаним пресудама учињена повреда закона из члана 439. тачка 3) ЗКП.

Међутим, како је јавни тужилац повреду закона из члана 439. тачка 3) ЗКП и повреду члана 57. став 3. КЗ истицао и у жалби на побијану првостепену пресуду, то Врховни касациони суд прихвата разлоге које је дао жалбени суд на страни четири, пасус четири, и на које разлоге упућује у смислу члана 491. став 2. ЗКП. Уз то, Врховни касациони суд напомиње да се у конкретном случају не може сматрати да је окривљени раније осуђиван за исто кривично дело, из разлога што се ранија осуђиваност, односи на то да је учинилац раније био правноснажно осуђен за одређено кривично дело, а да је после те осуде извршио истоврсно кривично дело, што у конкретном није случај.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, захтев Републичког јавног тужиоца одбио као неоснован и одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                Председник већа-судија

Марина Радосављевић,с.р.                                                                                    Јанко Лазаревић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић