Против правноснажне другостепене пресуде, тужени су изјавили ревизију, којом наведену пресуду побијају у ставу другом изреке, у ставу трећем изреке у делу којим је првотужени обавезан да тужиљи исплати износ од 150.000,00 динара са каматом, у ставу петом и ставу седмом изреке, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је нашао да је ревизија дозвољена према члану 403. став 2. тачка 3. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 55/14), који се примењује на основу члана 506. став 2. ЗПП. Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, овај суд је утврдио да је ревизија тужених основана.

Према чињеничном утврђењу на којем је заснована побијана пресуда, тужиља АА из ... је објавила 1994. године ауторски рад „...“ у Зборнику радова „...“, затим 2004. године коауторски научни рад са коаутором ГГ „...“ у Зборнику радова „...“, 2005. године коауторски рад са коаутором ДД „...“ у Зборнику радова ... и повезаним темама и један је од уредника у књизи „...“. Према мишљењу вештака др Предрага Иваниша, тужиља је прва осмислила решење за интиџерски код који исправља једну битску грешку на подној речи, што га чини оригиналном духовном творевином. То решење је јавно презентовано на конференцији међународног значаја и није оспорена његова оригиналност, што га чини ауторским делом. Теорија заштитних кодова је сегмент телекомуникација која се бави борбом против грешака на различите начине, а један од тих начина је корекција грешке.

Коауторски рад тужених ББ и ВВ носи назив „...“, објављен је на сајту ...у одељку „...“. У коауторском раду тужених цитирана су три рада других страних аутора који такође разматрају интиџерске кодове, а мање сличности имају са спорним радом тужених него радови тужиље, а и објављени су касније од тужиљиних. Радови тужиље нису поменути. Израз за први чек бајт је био познат и пре тужиљиног решења, а тек је у њеним радовима уочено да се из њега може одредити тежина грешке. Према налазу и мишљењу вештака др Предрага Иваниша, у спорном коауторском чланку тужених преузета су три сегмента тужиљиног ауторског дела, реализација научне идеје којом се грешка на једном биту у оквиру једног бајта кодне речи исправља интиџерским кодом са дужином кодне речи која се може подешавати по потреби, решење да се тежина грешке може одредити из првог бајт синдрома који се одређује као разлике интиџерских аритметичких сума информационих бајта формираних на страни предаје и пријема и решење да се локација бајта која садржи једну битску грешку може одредити из другог бајт синдрома. Решење за детекцију двоструких битских грешака у кодној речи, пласирано у коауторском раду тужених, није преузето.

Првостепени суд прихвата да је тужиља доказала да је аутор оригиналног решења садржаног у научном раду „...“ (коауторски рад са ГГ објављен 2004. године), да је прва осмислила решење за интиџерски код који исправља једну битску грешку на кодној речи што га чини оригиналном духовном творевином, да тужени нису од тужиље преузели решење за детекцију двоструких битских грешака на кодној речи, али су преузели три сегмента и део наслова који указује да у свом раду предлажу решење за код који исправља једну битску грешку интиџерским путем, не означавајући изворно дело тужиље и њу као аутора. Тај суд је пажњу посветио томе да је тужиља аутор решења за интиџерски код који исправља једну битску грешку на кодној речи, да је у коауторском раду тужених предложено решење за код који исправља једну битску грешку интиџерским путем уз коришћење сличног принципа исправљања грешке као што је користила тужиља у свом раду, али да извесна разлика постоји, па имајући у виду да код који је тужиља дефинисала не може да детектује две грешке и да се у томе испољава битна разлика у радовима, закључује да нема повреде ауторског права. Неозначавање литературе из које се преузима формула за први чек бајт и немогућност да се утврди чије је решење у раду тужених коришћено, првостепени суд цени као поступак избегавања да се референцира решење у значајној мери слично решењу тужених, који може имати за последицу повреду академског понашања, али не и повреду ауторског права у смислу Закона о ауторским и сродним правима. Следом таквог закључка, првостепени суд је тужбени захев одбио као неоснован.

Другостепени суд је применом члана 383. став 3. ЗПП заказао расправу, на одржаној расправи поновио већ изведене доказе и одлучио о основаности тужбеног захтева. Код закључка да су тужени повредили ауторско право тужиље, другостепени суд се ослонио на налаз и мишљење вештака проф. др. Предрага Иваниша, исказ вештака и његово изјашњење по примедбама тужених. Држећи да су тужени преклудирани са доказним предлогом за контролним вештачењем, тај доказни предлог тужених је одбијен.

Ревизијом се основано указује на постојање битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП која је учињена у поступку пред другостепеним судом, што представља ревизијски разлог по члану 407. став 1. тачка 3. ЗПП. Доказни предлог за контролно вештачење стављен је у поступку пред првостепеним судом, на рочишту 24.12.2015. године, после којег су одржана још два рочишта, а да првостепени суд о том предлогу није одлучио. Изјашњење дато на завршном рочишту у првостепеном поступку, да нових доказних предлога тужени немају, не значи да су тужени повукли односно одустали од претходно стављеног доказног предлога да се одреди контролно вештачење. Другостепени суд је погрешном применом члана 372. ЗПП одбио доказни предлог за извођење доказа контролним вештачењем, као да је тај доказни предлог стављен тек у фази жалбеног поступка. Таквим поступањем учињена је битна повреда поступка од утицаја на законитост и правилност побијане одлуке. Одбијањем доказног предлога, тужени су ускраћени у расправљању о сложеним питањима за које је потребно стручно знање којим суд не располаже.

У овом спору, расправљање путем извођења доказа вештачењем има велики значај. Садржина и обухват спорних питања, сложеност и осетљивост доказне теме за вештачење, стручне референце и компетенције странака, изискују да се као важни чиниоци узму у разматрање код одлучивања о доказном предлогу тужених.

Различита гледишта врхунских стручњака о сличностима и разликама у публикованим чланцима као ауторским делима, супротстављена у судском спору за заштиту ауторских права, захтевају обазриво поступање суда код именовања једног или више вештака односно научне установе да обави задатак вештачења. У таквој ситуацији, вештачење по правилу треба да је поверено одговарајућој установи и да је извршено од стране тима стручњака установе одређене за вештачење. Исто се односи и на ново вештачење тзв „контролно вештачење“. Вештачење, једно или више, у контрадикторном судском поступку, треба да послуже томе да се стручне чињенице разјасне и расправе на начин који ће бити заснован на конкретним показатељима и мерилима, ради поуздане оцене о спорном питању има ли повреде ауторског права и у чему се повреда састоји. У конкретном случају, предлог за контролно вештачење је стављен и другостепени суд ће га узети у поновно разматрање.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је укинуо другостепену пресуду у побијаном делу и предмет вратио том суду да у складу са примедбама из овог решења отклони битну повреду поступка, расправи спорна питања, на поуздан начин утврди одлучне чињенице и правилном применом материјалног права донесе нову пресуду.

Применом члана 415. став 1. и члана 166. став 3. ЗПП, одлучено је као у изреци решења.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић