Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступук („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ...87/18), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, када и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите је исплата трошкова превоза за долазак и одлазак са рада. О правној природи и основаности тужбеног захтева, судови су одлучили уз примену материјалног права које не одступа од примене права у правноснажно окончаним поступцима са тужбеним захтевима као у овој правној ствари. На основу одредби члана 118. став 1. Закона о раду, члана 38. тав1 тачка 1, члана 39. став 1. и члана 40. Посебног колективног уговора за државне органе и Посебног колективног уговора о изменама и допунама колективног уговора за државне органе („Службени гласник РС“ бр. 23/98 и 11/2009), послодавац је у обавези да запосленом накнади трошкове превоза а једино ограничење тиче се висине ових трошкова и зависи од висине месечне претплатне карте. Закон није регулисао начин исплате трошкова превоза па се око начина исплате послодавац и запослени могу договорити, а то може бити урађено и колективним уговором као у овом случају. Право (овлашћење) у виду реализације ове исплате – куповином бус плус карте или исплатом тог износа припада запосленом. Како је колективним уговором који се примењује на тужену предвиђено да на захтев запосленог, руководилац надлежног органа може донети одлуку да исплату врши у новцу у висини цене месечне претплатне карте, да је тужиља такав захтев поднела, правилно су нижестепени судови прменили материјално право, па Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП јер не постоји потреба за разматрање правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате трошкова превоза поднета је 17.09.2015. године а вредност побијаног дела правноснажне пресуде очигледно не прелази граничну вредност за дозвољеност ревизије од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па ревизија није дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Одлука о захтевима странака за накнаду трошкова поступка по ревизији садржана у трећем ставу изреке, донета је применом члана 165. став 1. у вези са чланом 153. став 1. и 154. ЗПП. Тужена није успела у поступку по ревизији а по налажењу Врховног касационог суда трошкови одговора на ревизију нису били нужни и неопходни, због чега странке немају право на накнаду трошкова тог поступка.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић