Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3109/2016 од 23.02.2018. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 344/13 од 18.04.2016. године у ставу првом изреке, у погледу одлуке о главном захтеву за исплату дневница за учешће тужиоца у раду - заседањима Народне скупштине Републике Србије и њених одбора у периоду од 06.11.2009. године до 31.05.2012. године. Ставом другим изреке, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 344/13 од 18.04.2016. године у осталом делу става првог изреке, тако што је обавезана тужена да на досуђени износ главног дуга од 246.879,97 динара исплати тужиоцу затезну камату почев од 06.11.2012. године, док је захтев тужиоца за исплату затезне камате на досуђене износе главног дуга - неисплаћених дневница за учешће у раду - заседањима Народне скупштине Републике Србије и њених одбора пре тог датума, одбијен. Ставом трећим изреке, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 344/13 од 18.04.2016. године у ставу четвртом изреке, тако што је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужена на исплату регреса за коришћење годишњег одмора за 2009, 2010, 2011. и 2012. годину у нето износу од 89.342,20 динара са законском затезном каматом на износ од 18.925,80 динара почев од 31.12.2009. године, на износ од 21.689,20 динара почев од 31.12.2010. године, на износ од 24.083,40 динара почев од 31.12.2011. године и на износ од 24.643,80 динара почев од 31.12.2012. године. Ставом четвртим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 344/13 од 18.04.2016. године у трећем и петом ставу изреке. Ставом петим изреке, укинута је пресуда Првог основног суда у Београду П1 344/13 од 18.04.2016. године, у другом, шестом и седмом ставу изреке и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у погледу одлука о захтеву за исплату законске затезне камате на дневнице и захтеву за исплату регреса за коришћење годишњег одмора, тужилац је и на основу члана 404. ЗПП благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равнопрвности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног касационог суда, у овом спору нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Уз ревизију нису приложене правноснажне одлуке којима су судови у истим или битно истоветним чињенично- правним споровима на другачији начин одлучивали о затезној камати на дневнице и регресу народних посланика на сталном раду у Народној скупштини у бруто износу.

Из тих разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Ревизија тужиоца, изјављена против одлука садржаних у другом и четвртом ставу изреке другостепене пресуде, није дозвољена ни на основу члана 403. ЗПП.

Наведеном одредбом (став 3) прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења. тужбе. Према члану 28. ЗПП, ако је за право на изјављивање ревизије меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева (став 1), док се камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка не узимају у обзир ако не чине главни захтев (став 2).

Одлуком садржаном у другом ставу изреке другостепене пресуде преиначена је пресуда првостепеног суда у делу којим је одлучено о затезној камати на досуђени износ дневница. Одлука о затезној камати је одлука о споредном потраживању, због чега ревизија тужиоца у том делу није дозвољена у смислу члана 403. став 3. у вези члана 28. став 2. ЗПП. У случају преиначења првостепене пресуде у делу за затезну камату не примењује се одредба члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП којом је прописано да је ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака.

Одлуком садржаном у четвртом ставу изреке другостепене пресуде, одбијена је жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда у делу којим је одбијен захтев за исплату регреса у бруто износу. Вредност предмета спора у том делу износи 124.072,20 динара и очигледно не прелази вредност која је чланом 403. став 3. ЗПП прописана као меродавна да би ревизија била дозвољена.

С`тога је, на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Одлучујући о ревизији тужиоца у преосталом делу - у односу на одлуку садржану у трећем ставу изреке другостепене пресуде, на основу члана 403. став 2. тачка 2. и члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија у том делу није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био народни посланик на сталном раду у Народној скупштин Републике Србије од 2008. годене до 2012. године. Решењем Административног одбора Народне скупштине од 01.07.2008. године примљен је у радни однос 11.06.2008. године. Истим решењем одређен је коефицијент за обрачун и исплату његове плате у висини од 8,60 и право на додатак на плату од 0,4% за сваку пуну годину рада остварену у радном односу. Тужиоцу није исплаћен регрес за коришћење годишњег одмора за 2009, 2010, 2011. и 2012. годину.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом члана 21. Закона о примањима народних посланика у Народној скупштини Републике Србије обавезао тужену на исплату регреса за коришћење годишњег одмора у нето износима.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду у том делу и захтев тужиоца за исплату регреса одбио. По становишту тог суда, тужилац нема право на исплату регреса јер је одредбом члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама предвиђено да је у коефицијент за обрачун плате лица на које се тај закон односи урачунат додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Изложено правно становиште другостепеног суда прихвата и овај суд.

Закон о примањима народних посланика у Народној скупштини Републике Србије („Службени гласник Републике Србије“, број 7/91 - ступио на снагу 13.02.1991. године) прописао је да народном посланику на сталном раду у Скупштини припада регрес за коришћење годишњег одмора у износу од 60% од просечне зараде запосленом у Републици, исплаћене у последња три месеца (члан 21). Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник Републике Србије“, број 34/01 - ступио на снагу 01.07.2001. године) прописано је да коефицијент за обрачун и исплату плате садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4. став 2) и да коефицијент за обрачун и исплату плате народног посланика на сталном раду у Народној скупштини износи 8,60 (члан 7).

Решењем Административног одбора Народне скупштине Републике Србије од 01.07.2008. године одређен је коефицијент за обрачун и исплату плате тужиоцу, народном посланику на сталном раду у Народној скупштини Републике Србије, у висини од 8,60, која је предвиђена чланом 7. Законом о платама у државним органима и јавним службама. Тај коефицијент, сагласно члану 4. став 2. наведеног закона, садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

У ситуацији када коефицијент за обрачун и исплату плате тужиоца садржи и додатак на име регреса за коришћење годишњег одмора, та врста накнаде не би му могла бити исплаћена и по члану 21. Закона о примањима народних посланика у Народној скупштини Републике Србије, без обзира што касније донети Закон о платама у државним органима и јавним службама изричито није предвидео да означена одредба престаје да важи даном његовог ступања на снагу. У супротном, тужилац би право на накнаду за регрес за коришћење годишњег одмора остварио два пута - једном кроз коефицијент за обрачун и исплату његове плате и други пут као посебну накнаду у висини од 60% од просечне зараде по запосленом у Републици Србији у последња три месеца.

С`тога су, по налажењу Врховног касационог суда, неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права па је зато применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић