Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 11565/2022
20.04.2023. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Јасмине Стаменковић и Татјане Миљуш, чланова већа, у парници тужиље мал. АА из ..., чији је законски заступник ББ, чији је пуномоћник Златан Куртовић, адвокат из ..., против тужене Компанија „Wiener Stadtische osiguranje“ А.Д.О. Београд, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Вишег суда у Новом Пазару Гж 287/22 од 31.03.2022. године, у седници одржаној 20.04.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Вишег суда у Новом Пазару Гж 287/22 од 31.03.2022. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиље изјављена против пресуде Вишег суда у Новом Пазару Гж 287/22 од 31.03.2022. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Пазару П 1260/21 од 11.01.2022. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, па је обавезан тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете по основу претрпљеног страха исплати 40.000,00 динара са законском затезном каматом од 11.01.2022. године до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље преко досуђеног износа у ставу првом изреке до тражених 80.000,00 динара, на име претрпљеног страха. Ставом трећим изреке, тужена је обавезана да тужиљи накнади трошкове парничног поступка од 53.600,00 динара.

Пресудом Вишег суда у Новом Пазару Гж 287/22 од 31.03.2022. године, одбијене су као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврђена је првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Правноснажном пресудом одлучено је о накнади нематеријалне штете. По оцени Врховног касационог суда, имајући у виду природу спора, садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и дате разлоге о основаности тужбеног захтева, у овом случају нису испуњени услови за примену института посебне ревизије из члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11... 18/20). Не постоји потреба за разматрањем правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, за уједначавањем судске праксе, нити је потребно ново тумачење права у погледу примене члана 200. Закона о облигационим односима (који се односи на право на правичну новчану накнаду за различите видове нематеријалне штете и начин одређивања те накнаде), већ се то питање решава зависно од конкретне чињеничне и правне ситуације. Ревизијом се неосновано указује на другачије одлуке нижестепених судова јер постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања. У конкретном случају, Врховни касациони суд је нашао да су нижестепени судови према чињеницама утврђеним у овој правној ствари донели одлуку у складу са правним схватањем који је изражен кроз одлуке Врховног касационог суда. Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Преузмите документ у ПДФ формату