Из наведеног произлази да су законом изричито прописани додатни, посебни услови под којима ревизијски суд може изузетно дозволити ревизију и одлучити о овом правном леку и онда када ревизија није дозвољена на основу члана 403. тог законона. Истицање погрешне примене материјалног права представља законски разлог за изјављивање посебне ревизије, искључиво уколико због погрешне примене материјалног права у другостепеној одлуци постоји потреба да се разматре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачење права.

Предмет тражене правне заштите је накнада материјалне штете у висини изгубљене зараде за период од 16.06.2020. године до 28.01.2022. године због умањене способности за рад која је настала као последица повређивања тужиоца на раду, за време док је обаваљао послове за туженог као послодавца, а побијаном одлуком је потврђена првостепена пресуда у делу којим је усвојен тужбени захтев. Питање основа одговорности расправљено је ранијом правноснажном судском одлуком. О праву тужиоца, као и о истакнутом приговору застарелости потраживања, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са ставом израженим кроз одлуке Врховног суда, у којима је одлучивано о захтевима тужилаца са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, а тиче се примене одредби чланова 361. став 1. и 376. Закона о облигационим односима, па не постоји потреба за новим тумачењем права, нити за уједначавањем судске праксе. Наиме, накнада штете која ће сукцесивно настајати у будућности може се остваривати не само у виду ренте, већ и сукцесивним утуживањем којима се тражи накнада штете за одређено временско раздобље. У случају сукцесивног утуживања којима се тражи накнада штете за одређено временско раздобље, рокови застарелости за прво утужено потраживање рачунају се по одредбама члана 376. Закона о облигационим односима, а за свако следеће утужено потраживање тече нови рок застарелости од дана када је претходни спор окончан (члан 392. став 3. Закона о облигационим односима).

Имајући у виду наведено, разлоге на којима су засноване пресуде нижестепених судова и наводе изнете у ревизији, као и да одлука у споровима са овом врстом тражене правне заштите зависи од чињеничног стања утврђеног у сваком конкретном случају, а да тужени у ревизији није пружио доказ о постојању различитих одлука у истој чињеничној и правној ситуацији као у конкретном случају и супротном пресуђењу судова, по оцени Врховног суда у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. ЗПП, за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

У парницама из радних односа ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, према члану 441. ЗПП. Уколико се у таквим парницама тужбени захтев односи на потраживање у новцу, дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403. став 3. ЗПП, којим је прописано да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој парници из радног односа је поднета 01.02.2022. године, а вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде је 948.740,09 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази напред прописани имовински цензус, ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић