Правноснажну пресуду донету у другом степену ревизијом су побијали тужени, као и умешач на страни тужених (који је као адвокат уписан у именик адвоката АК Крагујевац) и то због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што су предложили да се ревизије цене као изузетно дозвољене (члан 404. ЗПП).

Одлучујући о дозвољености изјављених ревизија на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), по оцени Врховног суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизијама тужених и умешача на страни тужених, као изузетно дозвољеним у смислу члана 404. став 1. ЗПП у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 10/23). Имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, те начин пресуђења и разлоге нижестепених судова, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Нижестепени судови су о захтеву тужиље за накнаду материјалне штете, и то стварне штете коју трпи у својој имовини њеним умањењем радњом тужених, одлучили на основу конкретне чињеничне подлоге од значаја за постојање одговорности тужених за накнаду штете применом правила о одговорности по основу кривице, а о самој накнади, применом правила о успостављању ранијег стања и накнади у новцу, која правила су довољно расправљена у судској праски, па нема потребе ни за уједначавањем судске праксе, нити потребе за новим тумачењем права. Поред тога, битне повреде одредаба парничног поступка не представљају дозвољени ревизијски разлог.

Имајући у виду изнето, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизија у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизије нису дозвољене.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000,00 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Тужба у овој парници поднета је 30.12.2009. године, а захтев за накнаду материјалне штете о којем су судово одлучили, тужиља је поставила у поднеску од 31.05.2021. године опредељујући га у износу од 977.420,00 динара.

Како се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела који износи 824.120,00 динара, не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Иако је другостепени суд одлуку по жалби донео након расправе коју је одржао ревизија није дозвољена по члану 403. став 2. тачка 3. ЗПП, јер жалбе тужених и умешача на страни тужених нису усвојене, већ су одбијене, а првостепена пресуда у побијаном делу потврђена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић