Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужени су поднели одговор на ревизију.

Ревизија је дозвољена применом члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011… 10/2023, у даљем тексту: ЗПП), због чега није било места оцени дозвољености изузетне ревизије применом члана 404. ЗПП.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је власник кат.парцеле ... , површине 5 ари и 2м2 и кат.парцеле ... површине 07 ари и 73 м2, обе уписане у ЛН ... обе КО ..., које је 1976. године купио од ГГ. На парцели ... тужилац је 1979. године сазидао викенд-кућу коју користе његови родитељи. Са парцелом тужиоца граничи се парцела ... , површине 10 ари и 41 м2, уписана у ЛН ... КО ..., коју су тужени 1989. године купили од ДД, који је ту парцелу 1973. године купио од ГГ. На парцели тужених се налази монтажна викенд-кућа, површине 25м2 са кућним бројем .., која је на вишем терену вештачки створеном и разликује се од конфигурације околног терена. Након куповине парцеле ... тужени су од тужиочевог оца добили одобрење да поставе улазну капију ка својој викендици, а на захтев тужиочеве супруге посадили су живу ограду која је представљала фактичку међу њихових парцела. На основу оваквог начина коришћења суседних парцела тужени користи 133 м2 површине парцеле тужиоца.

Правноснажном пресудом Основног суда у Старој Пазови, Судска јединица у Инђији П 2059/12 од 28.10.2015. године, уређена је међа између кат. парцеле тужених .. и кат. парцела тужиоца ... и ... успостављањем граничне линије и постављањем међних белега у целој дужини тих суседних парцела, а према скици вештачења од 15.09.2015. године и парничним странкама је забрањено да ново успостављене граничне односно међне белеге који буду постављени померају односно измештају. За описани међни простор од 133 м2 који користе тужени из налаза вештака је утврђена висина месечне закупнине за период од 05.10.2012. године закључно са 2017. годином.

На овако утврђено чињенично стање, правилно је другостепени суд применио материјално право из одредбе члана 219. Закона о облигационим односима и оценио да тужбени захтев за исплату накнаде за коришћење дела кат.парцеле тужиоца .., у површини од 133 м2, који представља међни простор између парцела парничних странака није основан.

Неосновано се наводима ревизије оспорава правилна примена материјалног права.

Чланом 219. ЗОО прописано је да када је неко употребио туђу ствар у своју корист, ималац може захтевати независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе.

Из наведеног произлази да у случају неовлашћеног коришћења туђе ствари у своју корист (без правног основа у споразуму са имаоцем ствари), лице које је употребило туђу ствар у своју корист је дужно да имаоцу накнади користи које је имало од употребе, чија се висина одређује кроз просечну тржишну вредност цене која би се морала платити у периоду неовлашћеног коришћења за закуп сличног простора, јер се у тој висини неоправдано обогатио онај који туђу ствар употребљава у своју корист. Следом наведеног, за остваривање права на накнаду по овом основу неопходно је доказати да је ималац ствари онемогућен да ствар користи, односно да је употребљава и да је усмерио своје активности на остварење припадајућег права и противправно поступање лица које му ово право онемогућава.

У конкретном случају, тужени су након куповине парцеле ... – 1989. године од тужиочевог оца добили одобрење да поставе улазну капију ка својој викендици и на захтев тужиочеве супруге посадили су живу ограду, која је од тада представљала фактичку међу између парцела парничних странака. Правноснажном пресудом из 2015. године, уређена је међа између кат. парцеле тужених ... и кат. парцела тужиоца ... и ... успостављањем граничне линије и постављањем међних белега у целој дужини тих суседних парцела. У том поступку је као претходно правно питање утврђено да међашку површину од 133м2 као део парцеле тужиоца ... тужени користе од 1989. године, односно да су у периоду дужем од 20 година до дана подношења тужбе у овој правној ствари били у мирном поседу спорне међашке површине и по основу ванредног одржаја, применом члана 28. став 4. Закона о основама својинско-правних односа, стекли право својине на овом делу парцеле. Стога супротно наводима ревизије нема услова за обавезивање тужених да тужиоцу исплате накнаду по основу неовлашћеног коришћења туђе ствари, како је то правилно оценио другостепени суд.

Наводима ревизије се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде. Одлука другостепеног суда заснована је на чињеничном стању утврђеном током првостепеног поступка, из кога је другостепени суд извео другачији правни закључак и правилном применом одредаба материјалног права донео другачију одлуку од првостепеног суда, за коју су дати довљни и јасни разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд.

На основу изнетог, применом члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић