Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу на неодређено време код тужене и од стране директора тужене решењем број .. од 24.12.2019. године је отказан уговор о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности број .. од 04.05.2010. године, због престанка потребе за њеним радом. Тужиља је против овог решења изјавила жалбу другостепеном органу – Управном одбору тужене установе који је донео одлуку број 443 од 14.01.2020. године, којом је жалбу тужиље одбио, као неосновану.

Првостепени суд је решењем П1 99/2020 од 06.09.2021. године одбацио тужбу, као неблаговремену, које је решењем Вишег суда у Нишу Гж1 174/21 од 24.12.2021. године укинуто. Након тога је првостепени суд поново одлучивао о поднетој тужби, па је решењем П1 4/2022 од 28.03.2022. године, тужбу одбацио као непотпуну у смислу одредбе члана 168. став 8. Закона о основама система образовања и васпитања, а што је потврђено решењем другостепеног суда Гж1 133/2022 од 27.02.2023. године.

Према становишту Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право, када су одбацили тужбу, као непотпуну.

Одредбом лана 115. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр.88/17 ... 10/19), прописано је да је орган управљања у предшколској установи и управни одбор, а који у складу са одредбом члана 119. став 1. тачка 13. одлучује о жалби на решење директора.

Одредбом члана 168. истог закона, прописано је да против решења о остваривању права, обавеза и одговорности запослени има право на жалбу орган управљања, у року од 15 дана од дана достављања решења директора (став 1.). Органу управљања дужан је да одлучи о жалби у року од 15 дана од дана достављања жалбе (став 2.). Ако орган управљања не одлучи о жалби или ако запослени није задовољан другостепеном одлуком, може се обратити надлежном суду у року од 30 дана од дана истека рока за доношење решења, односно од дана достављања решења (став 7.). У радном спору запослени који добија коначно решење, тужбом мора обухватити и првостепено и другостепено решење (став 8.).

У конкретом случају директор тужене је дана 24.12.2019. године донео решење којим је тужиљи отказан уговор о раду и против наведеног решења тужиља је изјавила жалбу Управном одбору тужене, која је одлуком Управног одбора од 14.01.2020. године одбијена као неоснована, па је решење директора тужене постало коначно.

Имајући у виду прописану двостепеност спроведеног поступка код тужене, предмет судске заштите је могла бити само коначна одлука, а то је одлука Управног одбора тужене од 14.01.2020. године, донета поводом жалбе тужиље, а не одлука директора тужене о престанку радног односа од 24.12.2019. године.

С обзиром да тужиља поднетом тужбом није захтевала и поништај одлуке Управног одбора тужене од 14.01.2020. године, већ само решење директора тужене од 24.12.2019. године, правилан је закључак нижестепених судова да је тужба непотпуна, због чега је морала бити одбачена, а ревизијски наводи су неосновани.

Из наведених разлога, на основу одредбе члана 414. став 1, у вези члана 420. став 6. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић