Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20,10/23 – други закон) – у даљем тексту: ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у спорном периоду била у радном односу код тужене на неодређено време, на пословима професора ... језика до одласка у пензију 2015. године. До јуна 1999. године тужиља је живела у ..., где има стан који није у могућности да користи и где је, према очитаној личној карти, до 26.07.2022. године имала пребивалиште. Због општепознатих дешавања тужена је изместила седиште у село ... . Након јуна 1999. године тужиља тврди да има боравиште у Врању и у утуженом периоду је свакодневно путовала, углавном такси превозом, на релацији Врање – ... и обратно. Удаљеност од места боравишта до места рада тужиље је 50 километара. Као доказ о месту боравка тужиља је доставила легитимацију издату од стране Комесаријата за избеглице Републике Србије од 2000. године. На основу налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке утврђена је висина потраживања тужиље на име трошкова превоза у спорном периоду, а на основу цене коштања појединачних карата на релацији Врање – Бујановац, Бујановац – Гњилане и обрнуто, према ефективном броју дана рада. Тужени је оспорио тужбени захтев, наводећи да тужиља није мењала податке о месту пребивалишта како би остварила право на такозвани „косовски додатак“, те да није обавештен да живи у Врању. Утврђено је и да тужиља никада није поднела захтев за накнаду путних трошкова, а да су јој одређени временски период након 1999. године путни трошкови исплаћивани на руке.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, полазећи од навода тужиље да живи у Врању, са чиме је тужени као послодавац, због општепознатих околности у којима је школа пословала и запослени радили, морао бити упознат, те да је тужиља у данима када је била радно ангажована путовала од места становања до места рада, првостепени суд је усвојио тужбени захтев на име накнаде штете због неисплаћене накнаде за долазак и одлазак са рада за период од 01.05.2014. године до 31.08.2015. године, јер су наведени трошкови били у функцији обављања редовних задатака тужиље. Поред тога, оцени првостепеног суда, наведено право тужиље прописано је законом и његово остваривање не зависи од других примања по другим основима, између осталог и од тзв. „косовског додатка“.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље, налазећи да тужиља није доказала да је заиста и живела у Врању, да је долазила на посао у време и у трајању током месеци утуженог периода како је то констатовано у налазу вештака, односно није доказала чињенице од којих зависи њено право на исплату тражене накнаде. Ово посебно имајући у виду да налаз вештака, приложен уз тужбу, не садржи податке о цени превозне карте у јавном саобраћају, као лимита за исплату на траженој релацији, да је обрачун вршен према појединачној карти за више релација без упоређивања и обрачуна на бази цене месечне кате превозника који су саобраћали на тој релацији, иако је, по према наводима тужиље, на наведеној релацији саобраћао аутопревозник „Јединство“ Врање. При том, тужиља није тражила допуну вештачења или изјашњење ради правилне примене релевантних норми општих аката тужене и Закона о раду. Поред тога, тужиља није негирала остваривање других погодности по основу места пребивалишта на територији Косова и Метохије, а тражила је реализацију права у односу на промењено место живљења. Имајући у виду наведено, по оцени тог суда, тужиља се није понашала у складу са општим правилима из Закона о облигационим односима у погледу поштовања основних начела савесности и поштења из члана 12. Закона о облигационим односима, на који начин је поступила супротно члану 13. тог закона којим је забрањено вршење права из облигационих односа противно циљу због кога је оно законом установљено или признато.

По оцени Врховног суда, становиште другостепеног суда засновано је на правилној примени материјалног права.

Одредбом члана 118. став 1. тачка 1) Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 24/05 ... 32/13) прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Према одредби члана 52. Закона о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 75/14) у члану 118. на крају тачке 1) додају се запета и речи: „ако послодавац није обезбедио сопствени превоз.

Према одредби члана 25. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник Републике Србије“ број 12/09, 67/11 и 1/12), запослени има право на накнаду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски, приградски и међуградски) која мора бити исплаћена до 05. у месецу за претходни месец, док према члану 26. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник Републике Србије“ број 21/15 ... 16/18), запослени има право на накнаду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски, приградски, међуградски), која мора бити исплаћена до 05. у месецу за претходни месец, уколико послодавац није обезбедио сопствени превоз. Уколико је перонска карта услов коришћења превоза, сматра се да је иста саставни део трошкова превоза.

Имајући у виду наведено, по оцени Врховног суда, правилно је другостпени суд применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиље за исплату накнаде трошкова превоза за долазак и одлазак са рада у спорном периоду.

Наиме, неспорно је да тужиљи, сагласно цитираним одредбама Закона о раду и Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима, припада право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада у висини цене месечне претплатне карте. Међутим, правилан је закључак другостепеног суда да у конкретном случају не постоји правни основ по коме тужиља може да тражи исплату у траженом износу. Осим тога, налаз вештака, супротно одредби члана 271. ЗПП, не садржи чињенице и доказе на којима је заснован, нити податке о приложеним документима на основу који је налаз дат, а на основу којих би се утврдила висина штете коју тужиља потражује, због чега се наводима ревизије неосновано побија правилност примене материјалног права.

Са изнетих разлога Врховни суд је, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Како је ревизија тужиље одбијена као неоснована, одбијен је и њен захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка, па је применом члана 153. и 154. ЗПП у вези члана 165. ЗПП, одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелена Ивановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић