Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Другостепени суд је потпуно и правилно применио одредбе процесног закона, што је било од утицаја на доношење правилне и законите пресуде, па нема ни повреде из члана 374. став 1. у вези са чланом 199. ЗПП, на коју се ревизијом указује. Наиме, на рочишту одржаном дана 04.12.2023. године пуномоћник тужиља је тачнo означиo број катастарскe парцеле - послужног добра, па супротно ревизијским наводима, у конкретном случају није реч о преиначењу тужбе променом истоветности тужбеног захтева за које је потребан пристанак туженог, већ о уређењу тужбе.

Према чињеничном стању, утврђеном на расправи пред другостепеним судом, тужиље су сувласнице са уделима од по ½ кат. парцеле бр. .. КО Блаце, укупне површине 0.10.75ха, уписане у лист непокретности бр. .. КО Блаце, док је тужени искључиви власник кат. парцеле бр. .. КО Блаце. Означене парцеле су суседне парцеле између којих нема ограде, а обе парцеле целом ширином излазе на улицу ... . Парцела тужиља према улици има велику капију од које почиње пут насут земљом, који у дужини од око 25м пролази кроз наведену парцелу, затим у благом луку води до дворишта туженог, између његовог стамбеног и помоћног објекта. Тужени користи описани пут за пролаз возила, док од његове парцеле из правца улице преко мале капије почиње бетонска пешчана стаза са засађеним биљним растињем поред, све до куће иза које се налази помоћни објекат (има мини фарму пилића и бави се узгојем зечева) .

Из налаза и мишљења вештака геодетске струке утврђено је да приступни пут заузима површину од око 43м2, да пролази кроз парцелу тужиља у дужини од 22,19м2, да је пут неједнаке ширине, па се сужава у луку према дворишту туженог. Мере и границе приступног пута, правац и растојање од објекта тужиља у горњем и доњем делу, као и положај парцеле туженог у односу на главни и приступни пут, одређени су и описани у налазу вештака. Такође, тужени може да користи своју парцелу са могућношћу пролаза истим габаритима као и преко парцеле тужиља

Утврђено је да је пут настао у време када су отац тужиља пок. ГГ и његов брат, тужени ВВ, градили две одвојене куће на једној парцели. Браћа су 1983. године договорила да заједно направе приступни пут, ради пролаза пољопривредне механизације до њихових објеката. Свако је од свог дела парцеле одвојио по 1,5 метара до међе, а заједнички пут су користили око 30 година. У време договора и настанка заједничког пута, договорено је и то да се касније изврши и физичка деоба што се није остварило. Међутим, од настанка парцела кп. бр. .. , сада у власништву тужиља са уделом од по ½ и кп.бр. .. у власништву туженог са 1/1, приступни земљани пут се налази само на парцели тужиља. Тужени и даље користи овај пут, ради проласка пољопривредних машина, што чине и трећа лица, приликом посете туженом.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, а које је утврдио после расправе одржане на основу овлашћења из члана 383. став 4. ЗПП, другостепени суд је укинуо првостепену пресуду и утврдио престанак права службености у корист повласне катастарске парцеле туженог бр. .. КО Блаце на терет послужне кат. парц.тужиља бр. .. КО Блаце.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“ бр. 6/80, 36/90, „Сл. лист СРЈ“ број 29/96 и Сл. гласник РС бр. 115/05), чланом 49. ставом 1. прописано је да је стварна службеност право власника једне непокретности да за потребе те непокретности врши одређене радње на непокретности другог власника или да захтева од власника послужног добра да се уздржава од вршења одређених радњи које би иначе имао право вршити на својој непокретности. Одредбом члана 50. истог Закона ставом 1. прописано је да се стварна службеност врши на начин којим се најмање оптерећује послужно добро. Одредбом члана 51. истог Закона прописано је да се стварна службеност заснива правним послом, одлуком државног органа и одржајем, док је одредбом члана 53. став 1. прописано да се одлуком суда или другог државног органа стварна службеност успоставља када власник повласног добра у целини или делимично не може користити то добро без одговарајућег коришћења послужног добра, као и у другим случајевима одређеним Законом. Одредбом члана 58. став 2. наведеног закона прописано је да власник послужног добра може захтевати да престане право стварне службености када она постане непотребна за коришћење повласног добра или када престане други разлог због кога је она заснована.

У конкретном случају, тужбом је тражен престанак права службености на катастарској парцели на којој су тужиље сувласнице, а коју су стекле наслеђем иза очеве смрти. Ово због тога што установљена службеност за њих представља терет, а тужени целом дужином послужне парцеле има прилаз улици и може да је користи без установљене службености.

Сходно претходно наведеном, правилна је оцена другостепеног суда да је стварна службеност која је предмет спора настала из правног посла – постигнутог усменог договора правног претходника тужиља и туженог о начину коришћења заједничке ствари. Наиме, отац тужиља пок. ГГ и његов брат, тужени ВВ су 1983. године постигли усмени договор о начину коришћења јединствене парцеле на којој су градили своје куће, остављајући свако од свог дела једнаку површину за заједнички пут, а договор је реализован вишегодишњим коришћењем наведеног пута од стране туженог ВВ и пок. ГГ (по његовој смрти и тужиља као законских наследница). Међутим, од настанка кп.бр. .., као послужног добра у власништву тужиља и кп.бр. .., као повласног добра у власништву туженог, договором установљена стварна службеност поприма сва обележја из члана 49. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, при чему се приступни пут целом својом површином налази на парцели тужиља, а и даље користи према постигнутом договору из 1983. године. Дакле, услед накнадне промене, настанком означених катастарских парцела, правним послом иницијално установљена стварна службеност је промењена и сада превише оптерећује послужно добро. Осим тога, право службености уопште, а и право службености пролаза, представља оптерећење и ограничење права својине власника послужног добра, па се према начелу рестрикције код заснивања и вршења права службености полази од неопходних потреба за коришћење повласног добра. У конкретном случају тужени је власник повласног добра - кп.бр. .. КО Блаце, која има директан излаз на улицу, као и довољну ширину плаца од куће до ограде, већу од пута који користи преко парцела тужиља, из чега произлази да има могућност да користи своју непокретност и без установљене законске стварне службености. Стога су и по оцени Врховног суда, испуњени услови за укидање односно престанак ове службености сходно члану 58. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, јер спорна службеност представља велико оптерећење за тужиље, као сувласнике послужног добра, а туженом није неопходна и потребна за коришћење његове парцеле – повласног добра.

Неоснован је ревизијски навод да конкретна стварна службеност није настала јер договор странака односно њихових правних претходника о успостављању стварне службености није закључен у обавезној писаној форми и оверен код јавног бележника. Наиме, наступио је изузетак да уговор о заснивању стварне службености буде формални уговор, будући да је конкретан усмени договор о службености пролаза извршен у целости, вишегодишњим коришћењем парцеле – послужног добра, како је то правилно оценио и другостепени суд.

Имајући у виду да је стварна службеност успостављена, то тужиље имају право на судску заштиту траженим престанком наведеног права од туженог као власника повласног добра. Стога није основан ни ревизијски навод да су тужиље могле да заштите своја власничка права подношењем тужбе из члана 42. Закона о основама својинскоправних односа, јер конкретно није реч о узнемиравању власника, већ о оптерећењу његове непокретности успостављеном стварном службеношћу.

На основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић