Поднетом тужбом тражена је накнада штете због неисплаћене увећане зараде за прековремени рад у висини утврђеној вештачењем, а због чињенице да је тужена признала тужиоцу право на скраћено радно време тек решењем од 06.02.2019. године, иако је Уредба којом је професионалним војним лицима ово право признато ступила на снагу још 06.01.2017. године, па је према наводима тужбе у спорном периоду тужилац радећи пуно радно време од 40 часова недељно уствари радио прековремено пет сати недељно. О овом праву тужиоца судови су одлучили уз примену материјалног права цитираног у образложењима нижестепених одлука, па су одбили тужбени захтев са образложењем да се на тужиоца као професионалног војника примењује Закон о Војсци Србије, који у члану 141. прописује начин остваривања појединачних права у управним стварима, а да Уредба о радном времену, одморима и одсуствима професионалних војних лица нема непосредну примену. Како се заштита права која је тражена у овом поступку остварује у управном поступку и даље кроз судску контролу законитости коначних управних аката у управном спору, а тужилац није доказао да је покушао у спорном периоду да оствари своја права на овај начин, по мишљењу нижестепених судова нема незаконитог и неправилног рада (поступања) тужене као државног органа у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге за одбијање тужбеног захтева, по оцени Врховног суда нема услова за одлучивање о ревизији тужиоца као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП. Одлука другостепеног суда о тужбеном захтеву заснована је на примени одговарајућих одредаба материјалног права које су у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке ревизијског суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом. Тужилац указује на постојање другачијих одлука, међутим другачија одлука не указује нужно и на другачији правни став изражен у тој одлуци, јер правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Како у конкретном случају, по становишту Врховног суда, нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, не постоји потреба за уједначавање судске праксе, односно за новим тумачењем права, то је на основу члана 404. ЗПП, одлучено као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

У споровима о новчаним потраживањима из радног односа о дозвољености ревизије одлучује се на основу члана 403. став 3. ЗПП, према вредности предмета спора побијаног дела. Вредност предмета овог спора у побијаном делу је очигледно нижа од динарске противвредности од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе која је по наведеној одредби меродавна за дозвољеност ревизије.

Због тога је, на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић