Апелациони суд у Београду је, пресудом Гж1 4601/24 од 20.03.2025. године, ставом првим изреке, одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Првог основног суда у Београду П1 76/19 од 11.06.2024. године, у ставу првом изреке и у делу става другог изреке, којим је делимично усвојен тужбени захтев тужиље и обавезана тужена да јој на име накнаде штете по основу изгубљене зараде исплати за период од јануара 2003. године до августа 2005. године, износе, са законском затезном каматом, наведене у том ставу изреке. Ставом другим изреке, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 76/19 од 11.06.2024. године, у преосталом делу става другог изреке, тако што је одбијен, као неоснован, тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужена, на име накнаде штете по основу изгубљене зараде за период од септембра 2005. године до септембра 2012. године исплати појединачне месечне износе, са затезном каматом почев од доспелости до исплате, како је наведено у том ставу изреке. Ставом трећим изреке, одбијена је, као неоснована, жалба тужене и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 76/19 од 11.06.2024. године, у делу става трећег изреке, којим је обавезана тужена да у корист тужиље, на износе досуђене у ставу другом изреке првостепене пресуде за период од јануара 2003. године до августа 2005. године уплати доприносе за ПИО Републичком фонду за ПИО, Филијала Нови Сад. Ставом четвртим изреке, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 76/19 од 11.06.2024. године, у преосталом делу става трећег изреке, тако што је одбијен, као неоснован, тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да у корист тужиље на износе досуђене у ставу другом пресуде, за период од септембра 2005. године до септембра 2012. године уплати доприносе за ПИО Републичком фонду за ПИО, Филијала Нови Сад. Ставом петим изреке, преиначено је решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу шестом изреке Првог основног суда у Београду П1 76/19 од 11.06.2024. године, тако што је одбијен захтев тужиље да се обавеже тужена да јој накнади трошкове парничног поступка у износу од 488.175,00 динара. Ставом шестим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против преиначујућег дела правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одговор који је тужена доставила на ревизију тужиље, Врховни суд није разматрао, пошто није поднет од стране пуномоћника, адвоката, супротно одредби члана 85. став 6. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11 ... 10/2023), којим је прописано да странку мора да заступа адвокат у поступку по ванредним правним лековима, изузев ако је сама адвокат, што овде није случај.

Врховни суд је испитао правноснажну пресуду, у побијаном делу, у смислу одредбе члана 408., у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), и одредбе члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), па је утврдио да је ревизија основана. 

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Тужиља у ревизији не указује на неку другу битну повреду прописану одредбом члана 407. став 1. тачке 2. и 3. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П1 3051/13 од 29.06.2017. године, поништене су одлуке дисциплинске комисије тужене којом је тужиљи изречена дисциплинска мера - престанак радног односа, почев од 28.01.2003. године. Решењем Републичког фонда ПИО Филијала Нови Сад од 21.03.2013. године, тужиљи је утврђено право на старосну пензију почев од ...2005. године по основу навршеног пензијског стажа од 28 година, 8 месеци и 21 дан. Тужиља је навршила 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања у септембру 2012. године. На основу табеларног прегледа обрачуна зараде Народне банке Србије, Дирекције за људске ресурсе и организациона питања, Одељење за зараде и погодности, утврђена је висина накнаде штете на име изгубљене зараде тужиље, због незаконитог отказа.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је тужбени захтев тужиље усвојио, тако што је тужену обавезао да јој накнади штету за период од јануара 2003. године, закључно са септембром 2012. године, када је тужиља стекла услове за старосну пензију, са навршених 65 година живота, сагласно одредби члана 191. ставови 1.-3. и 164. Закона о раду и члану 154. Закона о облигационим односима, налазећи да тужиљи право на накнаду штете припада до остварења законског услова за одлазак у старосну пензију (навршених 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања), имајући у виду да је тај услов тужиља испунила у септембру 2012. године.

Другостепени суд је побијаним, преиначујућим делом пресуде, одбио тужбени захтев тужиље за накнаду штете по основу изгубљене зараде за период од септембра 2005. године до септембра 2012. године и за уплату доприноса надлежном фонду ПИО на износе неисплаћене зараде за тај период, налазећи да је тужиља осигураник који је искористио право одласка у пензију тако што је пензионисана ...2005. године, на основу решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала Нови Сад од 21.03.2013. године, којим јој је утврђено право на старосну пензију, и које је постало правноснажно и коначно.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је, преиначењем првостепене пресуде, погрешно применио материјално право.

Одредбом члана 191. став 1. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/2005 ... 13/2017), прописане су правне последице незаконитог престанка радног односа тако што, ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог, одлучиће да се запослени врати на рад, да му се исплати накнада штете и уплате припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио.

У конкретном случају, правилан је закључак првостепеног суда да је, у смислу горе наведене одредбе закона, тужена дужна да тужиљи накнади штету на име неисплаћене зараде и за период након што је пензионисана (од јануара 2003. године) у смислу одредбе члана 175. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (са навршених 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања). То што је тужиљи решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала Нови Сад од 21.03.2013. године, утврђено право на старосну пензију, почев од ...2005. године, није битна чињеница за остваривање права тужиље на накнаду штете по основу неисплаћене зараде. Пензија је стечено право које проистиче из рада и социјалног осигурања, а има карактеристике имовинског и личног права. Током радног века, запослени одвајају проценат од своје зараде у виду доприноса за пензијско и инвалидско осигурање (ПИО), па је право на пензију врста ''одложене зараде'' која је трансформисана у имовину у смислу Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

На основу одредбе члана 191. став 9. Закона о раду, прописано је да се накнада штете умањује за износе прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа. У конкретном случају, након што јој је, незаконитом одлуком тужене, престао радни однос, тужиља није била радно ангажована, нити је остваривала приходе по основу рада, већ је остварила право на пензију, који приход нема радно-правни карактер. Због тога је погрешан закључак другостепеног суда да тужиљи, као осигуранику који је искористио право одласка у пензију, не припада право на накнаду штете на име изгубљене зараде за период од септембра 2005. године до септембра 2012. године и уплату припадајућих доприноса по том основу.

Имајући у виду исход поступка, правилна је и одлука првостепеног суда о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 2. и 154. Закона о парничном поступку.

На основу одредбе члана 416. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Тужиља је успела у ревизијском поступку, па јој припада право на накнаду трошкова тог поступка који обухватају њене издатке на име ангажовања пуномоћника, адвоката, за састав ревизије од 67.500,00 динара, применом тада важеће Адвокатске тарифе (''Службени гласник РС'', бр. 43/23 од 26.05.2023. године), као и на име судских такси за ревизију од 132.600,00 динара и одлуку по ревизији од 198.900,00 динара, применом важеће таксене тарифе.

На основу одредбе члана 165. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић