Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06) прописано је да свако има право да му независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Према члану 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, при одлучивању о правним средствима којим се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предметног суђења, пре свега, сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значаја предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Имајући у виду наведене одредбе у контексту утврђених чињеница, Врховни суд је закључио да предлагачу није повређено право на суђење у разумном року, те да је његов приговор неоснован.

Ово стога што је Врховни суд од подношења захтев за преиспитивање судске одлуке активно предузимао радње у циљу остваривања процесних услова за одлучивање, тако што је по пријему захтева, дана 04.11.2025. године тражио од Управног суда списе премета Ућу 50878/23, а потом је 19.11.2025. године тражио од Владе Републике Србије, Канцеларије за Косово и Метохију, да достави одговор на поднет захтев за преиспитивање судске одлуке. Имајући наведено у виду, трајање поступка у овој фази не може се приписати у кривицу суда, нити се може сматрати да је од подношења захтева до подношења приговора, односно у периоду нешто дужем од седам месеци, протекао непримерено дуг временски период који би довео до повреде права странке на суђење у разумном року.

Врховни суд је ценио наводе приговора којима се указује на дуго трајање управног спора, па је нашао да ови наводи не могу утицати на доношење другачије одлуке у овом предмету. У овом конкретном случају предмет управног спора није хитан, при чему се мора имати у виду и одредба члана 177. став 1. Судског пословника („Службени гласник РС“ бр. 110/09 ... 18/22), према којој су судије дужне да предмете решавају по редоследу њиховог пријема у суд.

Како се основано може очекивати да ће предмет бити окончан у кратком року, будући да је судија известилац у свом изјашњењу навео да се ће бити решен до краја новембра месеца 2026. године, као и све остале разлоге наведене у овом образложењу, Врховни суд је, на основу одредбе члана 10. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, одлучио као у изреци решења.

Председник Врховног суда

Мирољуб Томић с.р.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против овог решења предлагач има

право жалбе Врховном суду у року од 8

дана од дана пријема овог решења

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић