Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 – у даљем тексту: ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је то потребно ради разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, односно ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Одредбом члана 420. став 6. ЗПП прописано је да се у поступку поводом ревизије против решења сходно примењују одредбе овог закона о ревизији против пресуде.

Врховни касациони суд је нашао да у конкретном случау нису испуњени услови из члана 404. ЗПП за одлучивање о посебној ревизији тужиље против наведеног другостепеног решења. Наиме, у конкретном случају нема потребе за новим тумачењем права, нити разматрања правног питања у интересу равноправности грађана имајући у виду разлоге из којих је утврђено повлачење тужбе (тужиља и њен пуномоћник, иако уредно позвани, нису приступили на заказано рочиште за главну расправу, нити су свој изостанак оправдали). Наводима ревидента да постоји потреба тумачења одредаба чланова 62. и 63. ЗПП, указује се на битне повреде одредаба парничног поступка, што није законом прописан разлог за дозвољеност посебне ревизије.

Из изложених разлога је на основу члана 404. ЗПП одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. ст. 2. и 6. ЗПП и утврдио да ревизија тужиље није дозвољена.

Одредбом члана 420. став 1. ЗПП прописано је да странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, док је ставом 2. истог члана прописано да ревизија против таквог решења није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

Тужба у овом спору поднета је 26.07.2016. године ради дуга, а вредност предмета спора износи 20.000,00 динара, који износ очигледно не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. То значи да је побијана другостепена одлука донета у поступку у спору мале вредности из члана 468. став 1. Закона о парничном поступку.

С обзиром на то да се ради о спору мале вредности, ревизија тужиље није дозвољена на основу одредбе члана 468. и члана 479. став 6. ЗПП.

Стога је на основу одредбе члана 413. у вези чланова 420. став 2. и 6. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић