Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о реивизији одлучи као о изузетно дозвољеној.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), прописано је да посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом ако је по оцени Врховног суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права, док је ставом 2. истог члана прописано да о испуњености услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни суд одлучује у већу од пет судија.

Ценећи испуњеност услова за дозвољеност изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је утврдио да у овом случају нису испуњени законом прописани услови за одлучивање о ревизији тужене, као о изузетно дозвољеној, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе и ново тумачење права. Побијана правноснажна пресуда којом су усвојени тужбени захтеви тужилаца на име неисплаћених зарада у ситуацији када су тужиоци доказали да су у периоду на који се односе тужбени захтеви били у радном односу код тужене, односно да су фактички обављали рад, у складу је са правним схаватањем ревизијског суда израженом кроз одлуке у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињенично - правним основом. Тужена у ревизији не указује на постојање другачије судске праксе изражене кроз правноснажне пресуде или одлуке Врховног касационог суда и Врховног суда о одлучивању о тужбеним захтевима у истоветним чињенично - правним ситуацијама.

Из изнетих разлога, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

Тужба ради накнаде штете поднета је 29.07.2021. године, преиначена 27.09.2022. године. Вредност предмета спора у односу на тужиоца АА је 1.079.441,80 динара, у односу на тужиоца ББ је 1.068.565,38 динара, у односу на тужиоца ВВ је 1.332.312,62 динара, у односу на тужиљу ГГ је 1.365.116,04 динара, а у односу на тужиоца ДД је 1.068.773,66 динара.

Имајући у виду да се предмет спора у овој парници не односи на заснивање, постојање и престанак радног односа, у ком случају би ревизија била дозвољена применом члана 441. ЗПП, већ је предмет спора новчано потраживање, дозвољеност ревизије цени се по општим правилима о дозвољености ревизије у имовинскоправним споровима.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужиоци нису јединствени супарничари у смислу члана 204. ЗПП, због чега се вредност предмета спора која се ревизијом побија цени у односу на сваког тужиоца поједничано. Побијана вредност предмета спора у односу на тужиоца АА је 1.079.441,80 динара, у односу на тужиоца ББ је 1.068.565,38 динара, у односу на тужиоца ВВ је 1.332.312,62 динара, у односу на тужиљу ГГ је 1.365.116,04 динара, а у односу на тужиоца ДД је 1.068.773,66 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења односно преиначења тужбе не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, због чега је ревизија тужене недозвољена.

Из наведених разлога, на основу члана 413. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Тужиоцима не припадају трошкови одговора на ревизију, јер исти, у смислу члана 154. ЗПП, нису били нужни за вођење парнице, због чега је одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић