Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 8880/2023
20.11.2024. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Мирјане Андријашевић, председника већа, Иване Рађеновић и Владиславе Милићевић, чланова већа, у парници тужиље-противтужене АА из ..., коју заступа Бранимир Марковић, адвокат из ..., против тужених-противтужилаца ББ из ... и ВВ из ..., чији је заједнички пуномоћник Зоран Давинић, адвокат из ..., ради утврђења права својине по тужби и ради утврђења ништавости завештања по противтужби, одлучујући о ревизији тужиље-противтужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 2846/22 од 11.10.2022. године, у седници одржаној 20.11.2024. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље-противтужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 2846/22 од 11.10.2022. године у преиначујућем делу.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу П 9054/19 од 17.05.2022. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се према туженима-противтужиоцима утврди да је тужиља- противтужена по основу наслеђа по тестаменту од 26.09.2011. године пок. ГГ, бивше из ..., власник стана који се налази у ..., у улици ... бр. .../... на кат. парцели .../... КО ..., површине 56м2, што би тужени-противтужиоци били дужни да то признају. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован противтужбени захтев тужених- противтужилаца којим је тражено да се према тужиљи-противтуженој утврди да је ништав и да као такав не производи правно дејство тестамент пред сведоцима пок. ГГ из ... од 26.09.2011. године. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 2846/22 од 11.10.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље-противтужене и потврђена првостепена пресуда у ставу првом изреке. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставовима другом и трећем изреке, тако што је усвојен противтужбени захтев и утврђено према тужиљи-противтуженој да је ништав и да не производи дејство тестамент пред сведоцима пок. ГГ из ... од 26.09.2011. године. Ставом трећим изреке, обавезана је тужиља-противтужена да туженима- противтужиоцима солидарно на име трошкова парничног посутпка исплати износ од 90.400,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену у преиначујућем делу, ревизију је благовремено изјавила тужиља-протвитужена због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11...10/23), Врховни суд је оценио да је ревизија неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се ревизијом указује, не може се поднети према члану 407. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, сада пок. ГГ (која је преминула 07.10.2011. године) је због немогућности да се сама брине о себи (услед прелома руке и кука) ангажовала јануара 2011. године тужиљу-противтужену за чување, негу и помоћ. Тужени-противтужиоци су деца пок. ГГ који су након смрти мајке оглашени за наследнике на њеној имовини са једнаким уделима (решење о наслеђивању Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу О 3082/11 од 16.11.2011. године). У поступку расправљања заоставштине пок. ГГ проглашен је дана 02.04.2013. године на записнику предметни писмени тестамент пред сведоцима од 26.09.2011. године, којим она оставља тужиљи-противтуженој свој стан (ближе описан у изреци нижестепених одлука). Тестамент је потписан нечитким потписом на месту тестатора, а на месту тестаменталних сведока налази се потпис ДД и параф лица чији индентитет на основу потписа није било могуће утврдити. Решењем Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу О 3082/11 од 02.04.2013. године тужиља-противтужена је упућена на парницу ради утврђења својих права.

Тестамент је сачинио ЂЂ, адвокат из ..., како је навео у свом исказу у својству сведока, по захтеву тужиље-противтужене која је дошла у његову адвокатску канцеларију и рекла да чува неку бабу која је непокретна, незадовољна је својом децом, и жели њој да остави стан, са садржином онако како му је то тужиља- противтужена рекла и предао га јој, али није присуствовао потписивању тестамента. Сведок ДД потврдио је да се он потписао као сведок предметног тестамента, да је тужиља-противтужена тада седела са једном старицом, да му није познато да ли је старица била писмена јер је није познавао, а да је знао да је у питању тестамент јер му је тужиља-противтужена рекла да чува бабу и да наслеђује стан. Сведок ЕЕ из ... није познавао покојну ГГ, не сећа се када и шта је потписао, не сећа ко му је дао предметни тестамент на потпис, нити се сећа да је још неко потписао тај тестамент у исто време када и он. Из исказа сведока ЖЖ, адвоката из ..., који је познавао сада покојну ГГ (јер су становали у истој згради) утврђено је да је била неписмена односно није знала да чита и пише (није знала латиницу, а ћирилицу само по неко слово), због чега је уговор о продаји парцеле између ње и купаца (који јој је он сачинио 26.11.2010. године) оверен од стране судског чиновника у њеној кући.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио као неосноване захтеве парничних странака. Тужбени захтев је одбио, с позивом на члан 85. Закона о наслеђивању, закључивши да предметни тестамент није пуноважан (решавајући питање његове пуноважности кроз претходно питање) јер приликом његовог сачињавања није испоштована процедура из наведене законске одредбе с обзиром да је утврђено да је потписан нечитким потписом на месту где постоји потпис тестатора, за кога је саслушањем сведока утврђено да је неписмено лице, а након тога се налазе потписи сведока тестамента и то ДД, а под бројем 2 потпис неког лица чији идентитет на основу потписа није било могуће утврдити. Противтужбени захтев је одбио, сматрајући да је противтужба поднета по протеку рокова из члана 169. ставови 1. и 2. Закона о наслеђивању, као материјално правних рокова преклузивне природе, чијим протеком се губи право на тражење ништавости завештања због повреде облика, без обзира што се противтужбеним захтевом формално тражи утврђење ништавости тестемента, имајући у виду да се чињенични основ противтужбе заснива на разлозима недостатка законске форме за пуноважност писменог тестемента пред сведоцима што је разлог за поништај тестамента због рушљивости. Ово стога што је предметни тестамент сачињен 26.09.2011. године, а проглашен на записнику пред судом 02.04.2013. године (након чега је тужиља-противтужена решењем суда О 3082/11 од 02.04.2013. године упућена на парницу ради утврђења својих права), а из исказа туженог-противтужиоца ББ утврђено је да је он за наведени тестамент чуо у току расправљања заоставштине, док је противтужба поднета тек 20.11.2018. године, па је на дан подношења противтужбе протекао субјективни рок од једне године (који тече од проглашења завештања)за подношење тужбе.

Другостепени суд је, с позивом на члан 85. Закона о наслеђивању и члан 103. Закона о облигационим односима, одбио као неосновану жалбу тужиље-противтужене против првостепене пресуде у делу у којем је одлучено о тужбеном захтеву сматрајући да је правилно утврђено да на основу предметног тестамента као као ништавог правног посла (за случај смрти) тужиља-противтужена није могла стећи право својине на спорном стану, а усвојио жалбу тужених-противтужилаца и преиначио првостепену пресуду делу у којем је одлучено о противтужбеном захтеву (и о трошковима постпука) тако што га је усвојио, који захтеви су у односу међузависности. Код утврђеног чињеничног стања да је предметни тестамент сачињен у адвокатској канцеларији сведока ЂЂ из ..., у одсуству тестатора (завештаоца) ГГ, за коју је утврђено да је била неписмена особа, дакле без изражене последње изјаве воље завештаоца у виду завештања, односно личног сачињавања и саопштавања садржаја завештања било коме, а нарочито не тестаменталним сведоцима, односно код утврђења да је предметно завештање сачињено по захтеву овде тужиље-противтужене која је његову садржину саопштила свом адвокату и једном тестаменталном сведоку, то се по становишту другостепеног суда у конкретном случају не ради о изјави воље која постоји, али која није у потпуности изражена у одређеној законом прописаној форми, како то сматра првостепени суд, што се подводи под недостатак форме, код које се као правни лек за отклањање неправилности јавља тужба за поништење тестамента, временски ограничена у погледу рока за подношење. Како је овде реч о непостојећој изјави воље, те се право на истицање њене ништавости не гаси сходно члану 110. ЗОО, а на ништавост суд пази по службеној дужности према одредби члана 109. став 1. ЗОО. Стога је другостепени суд закључио да је правилно првостепени суд, кроз решавање претходног правног питања, нашао да је предметно завештање ништаво у смислу одредбе члана 103. ЗОО будући да је противно јавном поретку и то праву на правну личност, имовину и наслеђивање из чланова 37, 58. и 59. Устава РС.

По оцени Врховног суда, на утврђено чињенично стање другостепени суд је правилно применио материјално право.

Законом о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр.46/95...6/15), прописано је да завешталац који зна да чита и пише може завештање сачинити тако што ће пред два сведока изјавити да је већ сачињено писмено прочитао, да је то његова последња воља и потом се на писмено својеручно потписати (члан 85. став 1.); сведоци се истовремено потписују на самом завештању, а пожељно је да се назначи њихово својство сведока (став 2.). Према члану 155. истог закона, завештање је ништаво ако је његова садржина противна принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. На ништавост суд пази по службеној дужности и на њу ње може позвати свако заинтересовано лице (члан 161.). Право на истицање ништавости не гаси се (члан 162. став 1.). Према члану 164. став 1. овог закона, завештање је рушљиво ако га је сачинио онај ко није имао завештајну способност, ако је у време завештања било мана завештаочеве воље и ако при сачињавању завештања нису поштовани облик и услови одређени законом; право на истицање рушљивости гаси се истеком законом одређеног рока (став 2.). Према члану 169. став 1. овог закона, поништај завештања рушљивог због завештајне неспособности и мана завештаочеве воље може се захтевати у року од једне године од дана сазнања за за постојање узрока рушљивости, а најкасније у року од десет година од дана проглашења завештања; рок од једне године не може почети да тече пре проглашења завештања (став2.).

Код оваквог стања ствари, правилно је другостепени суд закључио да се овде ради о ништавом завештању, на шта је и био усмерен противтужбени захтев, јер у сачињавању предметног завештања није учествовало лице које је у завештању означено као завешталац. Према томе, овде се не ради о поништају завештања односно рушљивости завештања због мана завештаочеве воље и због повреда облика завештања из члана 164. ставови 1. и 2. Закона о наслеђивању, како то правилно сматра другостепени суд, у ком случају се тужба подноси у роковима из члана 169. став 1. овог закона који су преклузивни, већ о ништавости завештања из члана 155. у вези члана 85. Закона о налеђивању и члана 103. ЗОО, из разлога који су ближе изложени у другостепеној пресуди.

Осталим ревизијским наводима се побија правилност утврђеног чињеничног стања што на основу члана 407. ЗПП не може бити ревизијски разлог.

Правилна је и одлука о трошковима поступка, донета у складу са одредбама члана 153. став 1., 154. и 163. ставови 1.-4. ЗПП.

Из наведених разлога Врховни суд је, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.