Поступак пред Основним судом у Новом Саду је покренут 30.05.2019. године. Предмет поступка је вршење родитељског права. Уз захтев да се самостално вршење родитељског права повери мајци, тражено је да се уреди начин одржавања личних односа између туженог и мал. ББ и тужени обавеже да новчано доприноси издржавању мал. ББ. Оба родитеља мал. ББ имају пријављено пребивалиште у Републици Србији.

У поступку је утврђено да тужиље АА и мал. ББ од 2019. године живе у Келну у Савезној Републици Немачкој. Уобичајено боравиште детета је у Келну, а туженог у Белгији. Није спорно да се под околностима заснованог уобичајеног боравишта детета у Келну, тужени са адресе у Белгији обратио Основном суду у Келну ради регулисања виђања са мал. ББ у 2021. године и да је од стране тог суда 21.05.2021. године донета одлука о праву да се са мал. ББ виђа у Келну, уз надзор надлежне службе Савезне Републике Немачке.

Руководећи се уобичајеним боравиштем детета, нижестепени судови су оцену о међународној ненадлежности домаћег суда засновали на одредбама члана 1, 3, 5. и 17. Конвенције о надлежности, меродавном праву, признању и извршењу одлука и сарадњи у материји родитељске одговорности и мера за заштиту деце, не узимајући у обзир чињенице о времену покретања поступка и садржини спора пред домаћим судом.

У конкретном случају, поступак је покренут пред Основним судом у Новом Саду тужбом поднетом 30.05.2019. године. Тај суд је водио поступак мериторно о предмету спора којим је захтевано да се детету рођеном ван брака мајка одреди за родитеља који ће самостално вршити родитељско право, обавеже отац на плаћање доприноса дечијем издржавању, а лични односи између детета и оца уреде на начин како је одређено да се одржавају у граду Келну пред надлежном службом у предмету означеног броја. Међутим, када се нашао у ситуацији да је усвојен предлог туженог за понављање поступка, па је са расправљањем настављено, Основни суд у Новом Саду се огласио асполутно ненадлежним, укинуо спроведене радње у поступку и тужбу одбацио, а другостепени суд подржао становиште првостепеног суда, уз дате разлоге који у овом случају нису одрживи.

Конвенција о надлежности, меродавном праву, признању и извршењу одлука и сарадњи у материји родитељске одговорности и мера за заштиту деце, потврђена законом објављеним у „Службеном гласнику Републике Србије-међународни уговори број 20/2015, са применом у Републици Србији од 01.01.2016. године, у складу са одредбом члана 16.став 3. Устава Републике Србије постала је саставни део домаћег правног поретка и непосредно се примењује. Одредбом члана 4. Конвенције предвиђено је да се она не примењује, између осталог под тачком д) на обавезе издржавања, а до примене конвенцијског решење о надлежности суда државе уобичајеног боравишта детета из одредбе члана 5. не може доћи по службеној дужности, како следи из прописивања правила о атракцији надлежности у члану 10. Конвенције.

Одредбама Конвенције у члану 5. је прописано да судски или управни органи државе уговорнице у којој дете има уобичајено боравиште надлежни су да одреде мере за заштиту личности и имовине детета (члан 5); мере на које се Конвенција односи предвиђене су у члану 3; у члану 13. је прописано да органи државе уговорнице надлежни за одређивање мера заштите личности и имовине детета на основу одредби чланова 5 - 9 дужни су да се уздрже од одлучивања ако су у тренутку покретања поступка већ биле затражене сличне мере од органа друге државе уговорнице, надлежних на основу чл. 5-10, а њихово разматрање је још увек у току; у члану 14. да мере одређене на основу чл. 5-10 остају на снази у границама онога што је њима предвиђено чак и када, услед промењених околности, више не постоји основ на коме је надлежност била заснована, све док их органи надлежни према овој Конвенцији не измене, замене или укину.

У виду је требало имати да мера одређена ради заштите права на виђање детета са оцем од стране Основног суда у Келну има дејство ограничено на територију те државе сходно одредби члана 12. став 1. наведене Конвенције и њоме се не исцрпљује заштита права и личности детета, која укључује регулисање статусног питања и њиме условљеног права детета на издржавање од родитеља који не врши родитељско право.

Према првобитно успостављеној надлежности, домаћи суд је имао задржати надлежност и применити своје право у складу са чланом 15. став 1. и 2. наведене Конвенције.

Из изнетих разлога, по оцени Врховног суда, одлуке нижестепених судова донете су уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. у вези са чланом 16. став 1. ЗПП, на коју је ревизија тужиља основано указала.

С обзиром на изнето, применом члана 415. став 1. у вези члана 420. став 6. ЗПП. Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић