Поред тога, истом пресудом окривљени АА је обавезан да накнади трошкове кривичног поступка и то у корист буџетских средстава ВЈТ у Пожаревцу износ од 40.650,00 динара и у корист Вишег суда у Пожаревцу износ од 90.000,00 динара, као и 20.000,00 динара на име паушала суду, све у року од 15 дана од правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1 160/25 од 20.05.2025. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, а првостепена пресуда је потрђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднела је бранилац окривљеног АА, адвокат Анђелко Лежајић, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП, са предлогом да Врховни суд усвоји поднети захтев, укине побијане правноснажне пресуде и предмет врати на поновно одлучивање првостепеном или другостепеном суду и да одложи извршење казне по правноснажној пресуди до доношења одлуке по захтеву за заштиту законитости у складу са одредбом члана 488. ЗКП.

Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Врховном јавном тужиоцу, у складу са одредбом члана 488. став 1. ЗКП, па је у седници већа коју је одржао без обавештења Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет те је након оцене навода захтева, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован у односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, док је у преосталом делу недозвољен и нема прописани садржај.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП наводима да се побијане пресуде заснивају на доказима на којима се по закону не могу заснивати.

С тим у вези, као незаконите доказе означава записнике о саслушању окривљеног у предистражном поступку и то у полицији и пред јавним тужиоцем Вишег јавног тужилаштва у Пожаревцу, када је окривљени по наводима одбране признао извршење кривичног дела, али које признање је изнуђено и извршено под притиском од стране полиције, те се на овако изведеним доказима није могла заснивати пресуда. Бранилац истиче да је имајући у виду друге изведене доказе суд требало да прихвати одбрану окривљеног дату на главном претресу.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног су, по налажењу овог суда, неосновани.

Из списа предмета произлази да је ПУ Пожаревац, ПС Голубац дана 07.04.2023. године, сачинила службену белешку о обавештењу примљеном од грађана и то АА и иста је приложена уз кривичну пријаву, али током поступка није изведена као доказ.

Такође, из списа предмета произлази да је пред Вишим јавним тужилаштвом у Пожаревцу под бројем Кт 15/23 - 203 дана 08.04.2023. године саслушан окривљени АА, у присуству три браниоца и то адв. Слободана Цветановића, адв. Жељка Глишића и адв. Милана Цветковића, а након обављеног поверљивог разговора, да је окривљени у смислу одредбе члана 68. став 1. ЗКП и члана 69. став 1. ЗКП поучен и упозорен на своја права, да је изнео одбрану и да од стране бранилаца окривљеног није било питања, као и да су записник потписали заменик јавног тужиоца, записничар, окривљени и сва три браниоца, а записнички је констатовано да браниоци окривљеног немају примедби ни приговора у погледу садржине записника, као ни предлога за извођење других доказа.

Како је јавни тужилац ВЈТ у Зајечару, у предистражном поступку који је водио, поступио у свему у складу са одредбама члана 68. и 69. ЗКП приликом саслушавања окривљеног, то је наведени доказ – записник пред ВЈТ у Пожаревцу од 08.04.2023. године изведен у свему у складу са одредбама ЗКП, па је тако дата одбрана окривљеног законити доказ и исти се може користити као доказ у кривичном поступку, док службена белешка из полиције није изведена као доказ у поступку, већ је иста приложена као део кривичне пријаве, па се пресуда и не заснива на истој.

Стога су по налажењу Врховног суда неосновани наводи одбране да су побијане пресуде засновене на незаконитим доказима, односно да је извођењем наведених доказа учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП.

Поред изнетог, бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости нумерише и повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, али исту образлаже наводима да окривљени није власник куће у којој је оружје пронађено, да никада није био у поседу или државини оружја, као и да је ловачка пушка која је од њега одузета била оружје његовог покојног оца ББ. Даље истиче да је из ДНК вештачења откривено лице чији се трагови налазе на оружју, да се ради о ВВ, да је полиција са истим обавила разговор, да се против ВВ води кривични поступак, као и да је исти поправљао оружје и трговао са оружјем, те даје сопствену анализу рада полиције и суда у погледу овог предмета, на који начин бранилац оспорава изведене доказе у погледу лица које је извршило ово кривично дело, те износи сопствену оцену изведених доказа, оспорава утврђено чињенично стање и правну квалификацију кривичног дела, на који начин истиче повреду одредбе члана 440. ЗКП.

Међутим, повреда закона из члана 440. ЗКП, сходно одредби члана 485. ЗКП, није предмет разматрања од стране Врховног суда у поступку по захтеву за заштиту законитости, дакле није дозвољени разлог, у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП, за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног преко браниоца, због чега је Врховни суд захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног, у наведеном делу, оценио као недозвољен.

Бранилац у захтеву нумерише и повреду одредбе члана 439. тачка 2) ЗКП али не образлаже у чему се наведена повреда закона огледа, па захтев у том делу нема прописани садржај, у смислу одредбе члана 484. ЗКП, која налаже обавезу навођења у захтеву за заштиту законитости разлога за његово подношење, а што у случају истицања повреде закона (члана 485. став 1. тачка 1. ЗКП), по налажењу овога суда, подразумева не само опредељење о којој повреди закона је реч, већ и образложење у чему се та повреда конкретно састоји, обзиром да Врховни суд није овлашћен да по службеној дужности испитује у чему се конкретно огледа повреда закона на коју се захтевом указује.

Из изнетих разлога Врховни суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП и члана 487. став 1. тачка 2) и 3) у вези члана 484. и 485. став 4. ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Председник већа-судија

Маша Денић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Татјана Вуковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић