Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је изјавио благовремену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права, с предлогом да се о ревизији одлучује на основу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Оцењујући дозвољеност ревизије у смислу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

Према одредби члана 404. Закона о парничном поступку ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, или ако је потребно ново тумачења права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Правноснажном одлуком одбијен је захтев тужиоца за раскид уговора о поклону јер су судови утврдили да тужени након закључења предметног уговора о поклону није испољио према тужиоцу велику, односно грубу неблагодарност, да тужени својим понашањем није угрозио живот, тело, част тужиоца, нити је нарушио његову слободу и имовину. Одлука нижестепених судова заснована је на примени правног правила из параграфа 567 Српског грађанског законика и утврђеног чињеничног стања (које се посебном ревизијом не може побијати) о постојању породичних несугласица и неслагања испровоцираног понашањем тужиоца, који је правноснажном пресудом оглашен кривим за учињено кривично дело насиље у породици, и чињенично-правном закључку судова да се реакција туженог не може оквалификвати као „велика и груба неблагодарност“ према поклонодавцу, као разлог за раскид уговора о поклону.

Циљ посебне ревизије није да се преиспитују правноснажне одлуке сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног ширег интереса, а које се може подвести под један од основа из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку. Наведено у овом поступку није случај. Указивање на погрешну примену материјалног права није довољно да би се о изјављеној ревизији одлучивало као о посебној. Тужилац у ревизији није указао на супротне одлуке и на постојање различите судске праксе поводом тумачења правног стандарда „велике неблагодарности“ као разлога за раскид уговора о поклону. Тужилац у ревизији указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и на битне повреде одредаба Закона о парничном поступку, што није правно релевантан основ за изјављивање посебне ревизије.

Из изложених разлога, посебна ревизија није дозвољена применом члана 404. ЗПП, те је одлучено као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради раскида уговора о поклону поднета је дана 25.11.2020. године, а вредност предмета спора означена у тужби је 20.000,00 динара, у смислу одредбе члана 33. став 2. ЗПП.

Како се ради о имовинскоправном спору у коме побијана вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то ревизија није дозвољена.

Према изложеном, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Татјана Миљуш,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић