Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 2857/22 од 09.11.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужених-противтужилаца ВВ и ГГ и потврђена првостепена пресуда у ставу петом изреке. Ставом другим изреке, укинута је првостепена пресуда у ставовима другом и шестом изреке и у тим деловима предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену (става првог изреке) тужени-противтужиоци ВВ и ГГ су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП. Предмет тражене правне заштите је накнада улагања ревидената у локал који је сувласништво тужиље-противтужене и туженог - противтужиоца ББ са по 1/2 идеална. Према утврђеном чињеничном стању, тужени - противтужилац ВВ је у државини предметног локала од 01.08.2010. године на основу уговора о закупу који је закључио са сувласницима локала на период од осам година, чије важење је касније прећутно продужено, вршећи улагања у објекат без договора са власницима локала, са обавезом да га преда у стању у каквом га је примио, узимајући у обзир промене до којих је дошло услед редовне употребе. Тужена - противтужиља ГГ је у државини локала од 23.09.2010. године где обавља угоститељску делатност. Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили противтужбени захтев у односу на ревидента ВВ јер је и даље у државини предметног локала тако да његово потраживање још увек није доспело с обзиром да се не зна у каквом ће стању бити предмет закупа у време враћања закуподавцима, а у односу на ревидента ГГ јер није било доказа да је вршила улагања у локал.

По оцени Врховног суда, имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и дате разлоге о основаности противтужбеног захтева ревидената за накнаду извршених улагања у локал тужиље-противтужене у овом случају нису испуњени услови за примену института посебне ревизије из члана 404. Закона о парничном поступку. Не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, за уједначавањем судске праксе, нити је потребно ново тумачење права у погледу примене правила о накнади улагања извршених од стране закупца након истека трајања уговора о закупу, па ни у погледу примене члана 210. Закона о облигационим односима (на које се ревизијом указује), већ се то питање решава зависно од конкретне чињеничне и правне ситуације. У конкретном случају, Врховни суд је нашао да су нижестепени судови према чињеницама утврђеним у овој правној ствари донели одлуку у складу са правним ставовима израженим кроз одлуке Врховног касационог суда и Врховног суда када је реч о улагањима закупца у предмет закупа, при чему се уз ревизију не прилажу одлуке којима би се указивало да је у истој чињеничној и правној ситуацији другачије примењено материјално право па није испуњен законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе. Разлози ревизије се делом односе на битне повреде одредаба парничног поступка због чега се посебна ревизија не може изјавити, а ревизијом се оспорава оцена доказа и утврђено чињенично стање што у поступку по ревизији није дозвољено на основу члана 407. став 2. ЗПП. На основу изнетог, применом члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Према одредби члана 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Противтужба ради исплате улагања поднета је 27.01.2020. године (преиначење је извршено 10.02.2020. године), а вредност предмета спора по противтужби ревидената је 763.000,00 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору у коме се противтужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, односно противтужбе, то је Врховни суд нашао да је ревизија недозвољена.

На основу изнетог, применом члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић