Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи на основу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23) у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 10/23) Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Предмет тражене правне заштите о којој је одлучено побијаном пресудом је утврђење недозвољености извршења у смислу члана 81. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“ бр. 106/2015 са свим изменама и допунама) одређено решењем Основног суда у Ужицу Ии 702/21 од 06.09.2021. године, ради наплате новчаног потраживања које је правни претходник туженог „Banca Intesa“ имала по уговору о дугорочном кредиту закљученом 22.10.2007. године са корисником кредита „Биљарда“ доо а које је обезбеђено, између осталог и хипотеком на стану који је власништво тужиље. Потраживање из овог уговора о кредиту банка је уступила овде туженом Уговором о уступању потраживања закљученим 15.12.2016. године (исправљеним 26.08.2021. године) у форми јавнобележничке исправе којим је на примаоца пренето и средство обезбеђења, хипотека заснована на стану тужиље. О захтеву тужиље да се утврди недозвољеност извршења јер се заснива на ништавом уговору о уступању извршне вансудске хипотеке првог реда другостепени суд је одлучио применом материјалног права, члана 437. Закона о облигационим односима које у складу са правним схватањем израженим кроз више одлука ревизијског суда у којима је одлучивано о захтевима са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом. Због тога у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, нити у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Делом ревизијских навода указује се на учињене битне повреде одредаба парничног поступка и оспорава утврђено чињенично стање, који разлози нису могли бити предмет оцене ревизијског суда јер нису разлози из којих се може изјавити ревизија из члана 404. став 1. ЗПП чија дозвољеност је условљена испуњавањем услова прописаног у овој законској одредби.

Из наведених разлога Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној због чега је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

У конкретној парници тужба ради утврђења недозвољености извршења поднета је 08.12.2021. године, а као вредност предмета спора означен је износ од 150.000,00 динара и поступак је вођен по правилима поступка у споровима мале вредности. Како је одлука донета у спору мале вредности у коме ревизија није дозвољена сходно члану 479. став 6. ЗПП то чињеница да је другостепеном пресудом преиначена првостепена пресуда не утиче на дозвољеност ревизије јер је посебним правилом садржаним у члану 479. став 6. ЗПП искључено опште правило о дозвољености ревизије.

Из ових разлога применом члана 413. ЗПП Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић