Оцењујући испуњеност услова за одлучивање о ревизији на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23 – други закон), Врховни суд је утврдио да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе.

Другостепеном пресудом правноснажно је одлучено о тужбеном захтеву тужиоца за утврђење ништавости одредбе уговора о кредиту, којом је банка тужиоцу ставила на располагање кредит у валути по куповном курсу на дан закључења уговора, а уговорила враћање кредита по продајном курсу банке на дан плаћања. Одлучено је и о захтеву за исплату стеченог без основа, у смислу члана 104. Закона о облигационим односима. Побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Уговарање овакве одредбе супротно је императивним одредбама Закона о облигационим односима, којима је регулисан уговор о кредиту, па Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене банке, као изузетно дозвољеној, будући да је таква одредба уговора о кредиту ништава и да су нижестепени судови поступили у складу са ставом ревизијског суда поводом спорног правног питања. Уговарањем одредби којима је банка тужиоцу пустила у течај кредит изражен у страној валути, према куповном курсу банке, а уговорила враћање кредита по продајном курсу, банка је практично за себе уговорила корист од курсних разлика, што је карактеристика мењачних послова, а не уговора о кредиту. У конкретном случају, с обзиром на све напред наведено, нема потребе за уједначавањем судске праксе, нити за разматрањем правног питања од општег интереса, или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права.

На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11 ...10/23 – други закон) нашао да ревизија тужене није дозвољена.

Тужилац је против тужене поднео тужбу дана 17.07.2023. године, ради утврђења ништавости одредбе уговора о кредиту којом је уговорен различит курс враћања у односу на курс пуштања кредита у течај, као и ради повраћаја датог по претходно утврђеној ништавости уговорне одредбе. Вредност предмета спора у конкретном случају износи 10.000,00 динара.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности јесу спорови којима се тужбени захтев односи на потраживања у новцу који не прелази динарску противвредност од 30.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Одредбом члана 479. став 6. истог Закона прописано је да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, то се закључује да изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку није дозвољена.

Из свих наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке решења.

Председник већа-судија,

Татјана Матковић Стефановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић