Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију предвиђену чланом 404. ЗПП (посебна ревизија), због погрешне примене материјалног права.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП (“Службени гласник РС“, број 72/11...10/23), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначи судска пракса или ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом другим тог члана прописано је да оцену дозвољености и основаности посебне ревизије даје Врховни суд у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите у овом спору је новчано обештећење за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року.

Одредбом члана 22. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник Републике Србије, број 40/2015 и 92/2023) прописано је да право на правично задовољење има странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу, затим странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора и странка чија је жалба усвојена. Чланом 23. став 1. тачка 1. тог закона прописано је да је врста правичног задовољења и право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету која је странци изазвана повредом права на суђење у разумном року (новчано обештећење), а чланом 26. да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за новчано обештећење у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење. Поред права на новчано обештећење, и независно од тог права као вида нематеријалне штете, овај закон у члану 31. прописује право на накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року.

У споровима за накнаду имовинске штете настале због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су, без њихове кривице, остала неизморена у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, редовни судови следе правне ставове изражене у одлукама Европског суда за људска права донетим против Републике Србије и одлукама Уставног суда. Тим ставовима успостављена је „директна“ одговорност државе за обавезе привредних субјеката који нису уживали довољну институционалну и оперативну независност од државе, и то без утврђивања узрочно-последичне везе између повреде права на суђење у разумном року и настале штете. Тај став садржи и закључак Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, донет у поступку решавања спорног правног питања, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року (допуна закључка од 02.11.2018. године, усвојена је на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 27.09.2019. године).

Одлука у конкретном случају не одступа од других одлука у битно истоврсним чињеничноправним споровима и израженим ставом. Тужиочево потраживање потиче из радног односа са стечајним дужником „Инвестбанка“ ад Београд, које потраживање је признато у стечајном поступку у укупном износу од 23.829,33 динара и остало ненаплаћено у поступку стечаја, у којем је правноснажним решењем утврђено да је тужиоцу повређено право на суђење у разумном року. Стечајни дужник је привредни субјект који је у време настанка тужиочевог потраживања пословао са већинским друштвеним капиталом. Од утврђеног износа потраживања тужиоцу је досуђен тражени износ од 20.894,07 динара (умањен за износе од 1.961, 07 динара, 557,16 динара и 416,46 динара), са законском затезном каматом од подношења тужбе (12.07.2021. године), јер је тужена подношењем тужбе позвана на испуњење обавезе накнаде имовинске штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року.

Из наведених разлога, обзиром да у овом спору није потребно ново тумачење права нити је потребно да се уједначи судска пракса, размотре правна питања од оштег интереса или у интересу равноправности грађана, на основу члана 404. ЗПП одлучено је као у првом ставу изреке.

Према одредби члана 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда у поступку у спору мале вредности ревизија није дозвољена, због чега се не примењује ни одредба члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, па је на основу члана 413. тог закона, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић