Решењем Вишег суда у Београду Гж 14688/20 од 14.11.2024. године, ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђено првостепено решење у ставу другом, трећем и четвртом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснована жалба тужиоца и потврђено првостепено решење у ставу првом изреке. Ставом трећим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу петом изреке првостепеног решења тако што је обавезан тужени да тужиоцима солидарно на име накнаде трошкова парничног поступка исплати 508.550,00 динара. Ставом четвртим изреке, одбачена је као недозвољена жалба тужилаца изјављена против првостепеног решења у ставовима другом, трећем и четвртом изреке. Ставом петим изреке, одбијен је захтев тужилаца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажног решења о трошковима поступка садржаног у ставу трећем изреке другостепеног решења тужиоци су благовремено изјавили ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што су предложили да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној на основу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Решењем Вишег суда у Београду Гж 14688/20 од 14.11.2024. године, ставом трећим изреке, одлучено је о трошковима првостепеног парничног поступка. Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), јер разлози ревизије не указују на потребу да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права. Трошкови поступка регулисани су процесним законом и представљају споредно потраживање. Одлуку о трошковима постпука суд доноси у сваком конкретном предмету на основу успеха странака у поступку и предузетих процесних радњи, па с тим у вези нема услова за уједначавање судске праксе.

Из наведених разлога, применом члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Чланом 420. став 1. ЗПП, прописано је да странке могу да изјаве ревизију против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, док је ставом 2. истог члана Закона, прописано да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде. Када је за изјављивање ревизије меродавна вредност предмета спора, то се на основу члана 28. став 1. ЗПП, узима само вредност главног захтева, док се према ставу 2. истог члана Закона, не узимају у обзир камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка ако не чине главни захтев.

Имајући у виду да је ревизија изјављена против другостепеног решења у делу у ком је правноснажно одлучено о трошковима поступка, који не представљају главни захтев, већ споредно тражење, то ревизија није дозвољена.

Преиначење другостепеног решења, ревизију не чини дозвољеном у смислу члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, с обзиром да ревизија није дозвољена према врсти одлуке која се њом побија, сходно члану 403. ЗПП у вези са чланом 28. став 1. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић