Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 2543/2015
28.01.2016. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд у већу састављеном од судија Снежане Андрејевић, председника већа, Бисерке Живановић и Споменке Зарић, чланова већа, у парници тужиоца Б.Ћ. из С., чији је пуномоћник С.С., адвокат из Н., против туженог Н.-Е. АД из Н., ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. бр. 2013/15 од 15.10.2015. године, у седници већа од 28.01.2016. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. бр. 2013/15 од 15.10.2015. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Нишу П1 3483/13 од 04.05.2015.године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се поништи решење туженог бр. 45/202 од 11.09.2013. године и тужени обавеже да тужиоца врати на рад, призна му сва права по основу рада, и да му накнади парничне трошкове.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. бр. 2013/15 од 15.10.2015. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда. Против другостепене пресуде тужилац је благовремено преко пуномоћника изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14) и утврдио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је код туженог обављао посао возача аутобуса експресног саобраћаја, а анексом уговора о раду од 11.02.2011. године распоређен је на посао возача међуградског саобраћаја. Побијаним решењем од 11.09.2013. године отказан му је уговор о раду због непоштовања радне дисциплине у смислу члана 179. тачка 3. Закона о раду, члана 7. ст. 1. и 2. Колективног уговора о утврђивању права, обвеза и одговорности запослених код туженог и члана 19. тачка 4. Уговора о раду од 01.05.2010. године, из разлога што је дана 12.02., 13.03. и 08.04.2013. године са мобилног телефона слао поруке увредљиве садржине руководиоцу погона – координатору, а дана 08.04. исте године вишем контролору Службе унутрашње контроле послао је поруку претеће садржине. На основу полицијског извештаја од 16.08.2013. године о идентификацији лица које је слало поруке са наведеног броја мобилног телефона, покренут је поступак за утврђивање одговорности тужиоца. Саслушан у поступку утврђивања одговорности код туженог, тужилац је признао да је слао поруке запосленима код туженог. Тужиоцу је достављено упозорење о постојању отказних разлога, и затражено је мишљење синдиката, који је доставио изјашњење. Тужилац је оглашен кривим због кривичног дела угрожавање сигурности и изречена му је условна осуда правноснажном пресудом Основног суда у Прокупљу К. бр. 618/13 од 17.10.2013. године, у вези претећих порука у односу на запосленог М.Р..