Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужиља је дала одговор на ревизију.

Апелациони суд у Крагујевцу је решењем Р4 49/17 од 21.03.2017. године, уступио Врховном касационом суду на стварну надлежност одлучивање о посебној ревизији туженог.

Одлучујући о ревизији на основу члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу код туженог, који тужиљи није исплатио накнаду трошкова за исхрану у току рада за период од 01.10.2009. године па до 15.09.2010. године, а ни накнаду трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора за 2009. и 2010. годину у висини и на начин уговорен појединачним колективним уговором код туженог број 121-131/07 од 27.02.2007. године који је био у примени од 13.07.2007. године до 15.09.2010. године, када је престао да важи ступањем на снагу Колективног уговора Градске управе за изворне и поверене послове Града Новог Пазара број 112-221/10 од 07.09.2010. године (сходно одредби члана 144. овог уговора). Висина тражених видова накнаде као и датуми доспећа наведених трошкова утврђени су економско- финансијским вештачењем. Коефицијент за обрачун плате у складу са одредбом члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама објављеном у („Службеном гласнику РС“ бр. 34/01...116/08 који је престао да се примењује на државне службенике и намештенике 01.01.2007. године али се и даље примењује на запослене у јавним службама, органима и организацијама територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе и запосленим организацијама обавезног социјалног осигурања) изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему (став 1.), а исти садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току дана и регреса за коришћење годишњег одмора (став 2.)

Одредбом члана 2. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 и 61/05), прописано је да се његове одредбе примењују на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако посебним законом није друкчије одређено, а одредбом члана 118. истог закона прописано је право запосленог на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог и за исхрану у току рада (тачка 5), као и за регрес за коришћење годишњег одмора (тачка 6.), док је одредбом члана 8. став 2. истог закона прописано да колективним уговором и правилником о раду (општим актима посладавца и уговором о раду) могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом осим ако законом другачије није одређено. Одредбом члана 46. тач. 1) и 2) колективног уговора Општинске управе Нови Пазар број 121- 131/07 од 27.02.2007. године уговорено је да запослени има право на друга примања по основу радног односа и то на накнаду за исхрану у току рада (да дане проведене на раду у висини 20% од просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике, према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, као и на регрес за коришћење годишњег одмора ако запослени има право на годишњи одмор у трајању од 18 радних дана и то у висини просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике према последње објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, а сразмерни део регреса за коришћење годишњег одмора у трајању краћем од 18 дана.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је нашао да је тужбени захтев тужиље делимично основан јер за период у коме се примењивао колективни уговор Општинске управе општине Нови Пазар број 121-131/07 од 27.02.2007. године запослени код туженог па и тужиља имају право на накнаду трошкова за исхрану у току рада као и за регрес за коришћење годишњег одмора у висини која је прописана одредбом члана 46. овог колективног уговора јер исти утврђује већа права и повољније услове рада од права и услова утврђених Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“ бр. 34/01), док је одбио, као неоснован део тужбеног захтева за накнаду трошкова за исхрану у току рада за август и септембар 2009. године, због застарелости (протека трогодишњег рока) и за период од 15.09.2010. године закључно са децембром 2011. године и на име регреса за коришћење годишњег одмора за 2011. годину, због непостојања правног основа за потраживање ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права на накнаду тражених трошкова јер је одлука туженог број 121-313 стављена ван снаге одлуком о накнадама и другим примањима запослених у градским управама, изабраних, односно постављених лица („Службени лист Општине Нови Пазар“ број 14/08) до ступања на снагу општег колективног уговора 01.01.2009. године који се од тог датума примењује. Међутим, другостепени суд је нашао да је неправилан закључак првостепеног суда да је тужиљино потраживање застарело у делу који се односи на накнаду трошкова за исхрану у току рада за август и септембар 2009. године због протека трогодишњег рока из члана 196. Закона о раду, а ово стога јер је тужиља у складу са одредбом члана 193. став 1. у вези става 5. ЗПП, Градском правобранилаштву града Новог Пазара, дана 02.08.2012. године, доставила предлог за мирно решавање спора, због чега је у складу са ставом 2. наведеног члана настао застој рока застарелости у трајању од 60 дана, због које није основан истакнути приговор застарелости наведених потраживања тужиље, те тужиља има право на накнаду ових трошкова у висини која је прописана одредбом члана 46. Колективног уговора те су исти тужиљи и досуђени. Такође је другостепени суд нашао да постоји правни основ за потраживање тужиље на име накнаде трошкова за исхрану у току рада за период од 15.09.2010. године закључно са децембром 2011. године и на име регреса за коришћење годишњег одмора за 2011. годину, с обзиром да је одлуком Општинске управе општине Нови Пазар о накнади других примања запослених у градским управама и изабраних и постављених лица („Службени лист Општине Нови Пазар“ број 14/2008) и то одредбама чл. 11. и 12. одређено право запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора као и њихова висина (која је одлуком Скупштине града Новог Пазара број 121-313/08 од 05.12.2008. године стављена ван снаге до ступања на снагу општег колективног уговора од 01.01.2009. године), те је одлука Општинске управе Нови Пазар о накнади и другим примањима запослених у градским управама изабраних и постављених лица производила правно дејство током спoрног периода и представља правни основ за наведена тужиљина потраживања против туженог због чега је њен тужбени захтев основан и у овом делу, а који је досуђен тужиљи с обзиром да су износи накнаде утврђени правилним економско-финансијским вештачењем у складу са цитираним одлукама и општим актима.

Врховни касациони суд налази да је правилан закључак другостепеног суда да је тужбени захтев тужиље основан у делу који је преиначен тако што је усвојен тужбени захтев, а одлука другостепеног суда је заснована на правилној примени материјалног права и то одредбе члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“ бр. 34/01...116/08), одредбе члана 118. тач. 5) и 6) Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 и 67/05) као и општих аката послодавца и то члана 46. тач. 1. и 2. Колективног уговора Општинске управе Нови Пазар број 121-137/07 од 27.02.2007. године и одредби чл. 11. и 12. Одлуке Општинске управе општине Нови Пазар о накнади и другим примањима запослених у градским управама изабраних и постављених лица („Службени лист Општине Нови Пазар број 14/2008).

На основу изнетог произилази закључак да је тужени у погледу исплате наведениих накнада, цитиране законске одредбе примењивао на штету тужиље, те је дужан истој исплатити оно што јој по закону и општим актима послодавца припада.

У складу са изнетим, а на основу члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић