У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина и Биљане Драгојевић, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Славица Марјановић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Владе Републике Србије, коју заступа Војно правобранилаштво, Одељење у Нишу, ради утврђења дискриминације, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 51/18 од 31.05.2018. године, у седници одржаној 16.05.2019. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснованa, ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 51/18 од 31.05.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Врању П 2755/16 од 11.10.2017. године, ставом првим изреке, одбијен је захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је Закључком Владе Републике Србије 05 број 401-161/2008 од 17.01.2008. године, којим су обезбеђена средства ради исплате новчане помоћи ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији седам неразвијених општина (Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље) повређено начело једнаких права и обавеза, чиме је извршена дискриминација по основу места пребивалишта ратних војних резервиста на територији свих осталих општина које нису наведене у Закључку Владе Републике Србије од 17.01.2008. године, а тиме и тужиоца, као војног ратног резервисте – учесника рата у СРЈ 1999. године. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженој на име трошкова поступка плати 6.000,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 51/18 од 31.05.2018. године, одбијена је, као неоснована, жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, број 72/11, 55/14) и утврдио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био учесник рата у периоду од 24.03.1999. године до 26.06.1999. године, као цивилно лице, радник Савезног министарства одбране – Одсек у ..., на пословима у Центру за осматрање и обавештавање и обављао послове радног места и редовно примао плату. Тужилац није био мобилисан за учешће у рату од стране војне поште нити војног одсека. Влада Републике Србије је 17.01.2008. године донела Закључак број 401-161/2008-1 којим је прихваћена информација о потреби обезбеђења средстава остварених у поступку приватизације за исплату помоћи неразвијеним општинама које су саставни део овог Закључка, а којим је потврдила Споразум од 11.01.2008. године. Наведеним Закључком је одлучено да ће се део средстава остварених у поступку приватизације из 2007. године у износу од 2.000.000.000,00 динара пренети на посебне рачуне неразвијених општина Куршумлије, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље. У Закључку је наведено да ће критеријуми за расподелу новчане помоћи сачинити посебна заједничка комисија састављена од представника локалне самоуправе и штрајкачког одбора ратних војних резервиста, да ће право на добијање новчане помоћи стећи сваки ратни војни резервиста из општина наведених у закључку који достави правноснажну пресуду донету на основу одрицања од тужбеног захтева пред надлежним судовима Републике Србије, ради исплате накнаде, као и писмену изјаву да нема даљих потраживања по овом основу према Републици Србији.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили, као неоснован захтев тужиоца.

Чланом 7. Закона о војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр.43/94, 28/96 „Службени лист СЦГ“, бр.7/05 и 44/05), прописано је да војску сачињавају стални и резервни састав, да стални састав војске сачињавају професионални војници и војници на служењу војног рока, док резервни састав војске сачињавају резервни официри, резервни подофицири, војници у резерви и жене – војни обвезници.

Постојање дискриминације извршене Споразумом од 11.01.2008. године и Закључком Владе Републике Србије од 17.01.2008. године, насталим пре ступања на снагу Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, бр. 22/09 - ступио на снагу 07.04.2009. године), правилно је цењено од стране нижестепених судова на основу члана 21. Устава Републике Србије и члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Дискриминација је свако неоправдано прављење разлике између одређених лица по основу више критеријума, па и по основу личног својства. Пребивалиште, поред личног имена и држављанства, представља атрибут сваке физичке личности, због чега је могућа дискриминација лица по основу пребивалишта или боравишта. Заштита од дискриминације представља право личности загарантовану Уставом Републике Србије (Члан 21.) и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (члан 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију). Лица која указују да је у односу на њих извршена дискриминација дужни су да докажу да су неједнако третирани у односу на друга лица која су у истој или сличној ситуацији, а супротна страна – лице на чије се дискриминаторско поступање указује, дужно је да докаже постојање објективног и оправданог разлога за различитост у поступању.

Из садржине Споразума од 11.01.2008. године и Закључка Владе Републике Србије од 17.01.2008. године, следи да је финансијска помоћ која је уплаћена на посебан рачун седам општина наведених у Споразуму, уплаћена ради исплате ратних дневница ратним војним резервистима који су учествовали у одбрани земље у току НАТО бомбардовања 1999. године. Општине Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље имале су статус неразвијених општина, али то не значи да и сви резервисти са пребивалиштем на територији ових општина спадају у категорију социјално угрожених лица, нити да резервисти са територија других општина (ван општина наведених у споразуму) не спадају у ту категорију лица, јер се статус социјалне угрожености доказује на законом прописан начин. Оваквим поступањем тужена јесте извршила дискриминацију у односу на све остале војне резервисте који имају пребивалиште на територији других општина и који су били у истој ситуацији као и резервисти са територија наведених седам општина односно који су учествовали у одбрани земље током НАТО бомбардовања 1999. године и по том основу остварили право на исплату ратних дневница, али иста није исплаћена.

Дискриминација представља свако неоправдано, по било ком основу прављење разлике или неједнако поступање у односу на неко лице или групу лица, али која се налази у истој правној или чињеничној ситуацији, што је у конкретном случају изостало, јер се тужилац није ни налазио у истој ситуацији као ратни војни резервисти из седам општина, на које се Закључак Владе РС односио и којима ратне дневнице до 17.01.2008. године односно до доношења Закључка нису биле исплаћене. Тужилац је као цивилно лице, радник Савезног министарства одбране, Одсек у ... на пословима у Центру за осматрање и обавештавање током рата 1999. године обављао послове радног места и редовно примао плату као запослено лице. Како из садржине Споразума од 11.01.2008. године и Закључка Владе Републике Србије од 17.01.2008. године следи да је новчана помоћ исплаћена на посебне рачуне седам општина, ради исплате ратних дневница војним резервистима са пребивалиштем на територији тих општина, то по оцени Врховног касационог суда тужилац није био у истој ситуацији као резервисти на које се исти односе, јер тужилац у спорном периоду није припадао резервном саставу војске, већ је као цивилно лице, радник Савезног министарства одбране – Одсек у ..., на пословима радног места и редовно примао плату.

Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да нижестепени судови основано закључују да наведеним Закључком Владе Републике Србије од 17.01.2008. године, није извршена дискриминација у погледу исплате ратних дневница у односу на тужиоца, иако му исте нису исплаћене, због чега је његов захтев неоснован и као такав правилно одбијен.

Сходно наведеном, на основу члана 414 став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић